Putovanje solidarnosti i nade: Đorđe i Bogdan završili humano hodočašće do Hilandara

Po planu su prešli svih 650 kilometara pešačeći u proseku, 41 kilometar dnevno, a sve sa željom da pomognu lečenje Todora Glišiča, dečaka sa cerebralnom paralizom

Ne samo zbog one narodne „ako hoćeš da stigneš brže idi sam, a ako želiš da stigneš dalje – idi u društvu“, dvojica studenata iz Kraljeva, Bogdan Kostić i Đorđe Ćajić, odlučili su da 15. septembra, baš na Dan proboja Solunskog fronta, iz Kraljeva krenu pešice do Hilandara.

Vođeni su bili i željom da posle prošlogodišnjeg izazova kakvo je bilo nešto kraće pešačenje do Kajmakčalana (oko 570 kilometara, a o toj misliji više pogledajte OVDE) pomere granice svoje izdržljivosti. Bilo je tu i želje da koračaju „Stazama Svetog Save“ kako su svoje hodočašće do Svete Gore i nazvali, a najviše onog humanog motiva – da pomognu u prikupljanju sredstava za lečenje svog sugrađanina Todora Glišića koji ima cerebralnu paralizu.

Planirajući rutu, pedantni i odgovorni Đorđe i Bogdan, isplanirali su i dan za eventualni odmor, ako bude bilo potrebe da zastanu zbog povrede ili fizičke iscrpljenosti, ali pre kraja puta za tim nije bilo potrebe. Odmarali su tek kada su sa pešačenjem završili, pa sada sa osmehom i ponosom obojica ističu kako je sve teklo po planu i bez velikih odstupanja.

Pečačili su tokom cele druge polovine septembra, od 15. do 30, kada su stigli do luke Jerisos. Tek tada su sebi dali dan odmora, a onda su se, prema prvobitnom planu, od luke Jerisos do manastira Hilandar prevezli brodom.

Zaustavne stanice od Kraljeva do Jerisosa išle su ovim redom: Donja Omašnica – Beloljin – Brestovac – Predejane – Vranje – Prohor Pčinjski – Vojnik – Sveti Nikole – Lakavica – Strumica – Nov Dojran – Κιλκίς – Λαγκαδάς – Λουτρά Βόλβης – Αρναία – Ιερισσός – Hilandar.

Borili su se Đorđe i Bogdan na svom putu sa povremenim umorom, žuljevima od hodanja, glađu i žeđu kad se nema vremena za pauzu, opasnostima koje na putu vrebaju od teških kamiona, opekotinama od sunca i šibanja vetra, snalazili su se za hranu i prenoćište.

U isto vreme, uživali su u prelepim predelima, izlascima i zalascima sunca, dobrotom i dobročinstvima ljudi koje su na svom putu sretali, druženju sa hodočasnicima u sličnim misijama.

Uživali su i u jedinstvenom susretu sa srpskom Svetom gorom na prekrasnom Atosu, poluostrvu koje je postalo jedinstveno „utočište“ monaha u svetu.

Ovo mesto postalo je to kada je, prema biblijskom predanju, Bogorodica u pratnji Svetog Jovana, nakon Hristovog Vaskrsenja ,krenula na Kipar u posetu vasksrslome Lazaru iz Vitanije koji je tamo bio episkop. Dogodila se, međutim, kaže to predanje, velika morska oluja koja je brod kojim su plovili – odvukla na drugu stranu, baš do Atosa, na mesto gde se tada nalazilo pagansko Apolonovo svetilište.

Kada je Bogorodica stupila na tle, na mestu gde se danas nalazi izvor, paganski kipovi su se zaljuljali i srušili. Predanje kaže da je, videvši u ovome proviđenje Božje, paganski narod primio Hristovu veru, a na mestu paganskog hrama podigli su veliki drveni hrišćanski manastir Sveti Kliment, od kojeg danas nema ni traga.

Hilandar su, kao četvrti po rangu od 20 zvanično priznatih manastira na Svetoj gori, 1198. godine osnovali veliki župan Stefan Nemanja i njegov sin Sveti Sava. Posvetili su ga Uspenju Presvete Bogorodice. Te godine je vizantijski car Aleksije treći, poznatiji kao „Anđeo“ izdao povelju Simeonu i Savi „kojom se manastir Hilandar i svetilišta u Milejama daruju da Srbima budu na večni poklon“.

Hilandar i danas predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. U sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, manje je stradao od napada i pljačkanja (uglavnom su mu pretili gusari), pa je njegova sudbina bila bolja od sudbine drugih srpskih manastira.

U manastiru se nalazi očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, zbog čega se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na UNESCO listi svetske kulturne baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos.

Naš kolega Dragan Bajović, pisao je, svojevremeno, u jednom od svojih autorskih tekstova na našem portalu pod nazivom NOĆ U HILANDARU o svom iskustvu sa prisustva natpevavanju mo­na­ha iz manastira Vatoped i Hilandar:

„Go­ri na sto­ti­ne sve­ća, ali se ne ču­je ni­ka­kvo puc­ke­ta­nje. I ne sa­mo to! Sa sve­ća ni­šta ne ka­plje. One go­re­ći, jednostavno is­pa­ra­va­ju. U hi­lan­dar­skoj cr­kvi pa­le se sa­mo sve­će od naj­či­sti­jeg vo­ska. Za­to i ne puc­ke­ta­ju, ni­ti se sa njih bi­lo šta sli­va. A tek ka­ko mi­ri­šu! U cr­kva­ma u Sr­bi­ji sve­će se pale za ži­ve go­re i za mr­tve – do­le. U ma­na­sti­ru Hi­lan­dar sve­će su uvek go­re, do­le i ne po­sto­ji. Mo­na­si smrt shva­ta­ju kao spa­se­nje, za nju se ce­log svog ži­vo­ta priprema­ju, smrt ih ni­ka­da ne iznenadi.

Uosta­lom, u Hi­lan­da­ru neko trajno groblje i ne po­sto­ji. Ka­da mo­nah umre, za­ši­ju ga u gor­nji deo man­ti­je i pre­ne­su u cr­kvu na ope­lo, a za­tim ga bez san­du­ka spu­šta­ju u ra­ku gde po­či­va tri go­di­ne. Po is­te­ku tre­će go­di­ne isko­pa­ju mo­šti, ko­sti pri­lo­že ko­sti­ma ra­ni­je umr­lih u krip­ti is­pod cr­kve gde je za­jed­nič­ka grob­ni­ca, a lo­ba­nju no­se u za­jed­nič­ku ko­stur­ni­cu. Lo­ba­nje, posla­ga­ne po po­li­ca­ma, sa ime­ni­ma is­pi­sa­nim na če­o­noj ko­sti, ta­ko za­jed­no po­či­va­ju još od vre­me­na kti­to­ra manastira Svetog Si­me­o­na i Svetog Sa­ve.”

Fotografisali su se Bogdan i Đorđe i ispred Krsta cara Dušana koji se nalazi na Svetoj Gori (nekoliko stotina metara od manastira Hilandar).

Po predanju, baš na ovom mestu, car Dušan sreo je 1347. godine manastirsku bratiju. Oni su izašli da ga dočekaju, a na mestu susreta sa carom Dušanom koji je sišao sa konja da ih pozdravi, podigli su ovaj spomenik.

Za svoje hodočašće Đorđe i Bogdan imali su blagoslov Episkopa moravičkog Tihona, dozvolu i blagoslov bratstva Svete Gore i molitve svih kojima je bilo stalo da dvojicu mladića na ovom putu posluže zdravlje i sreća. Sve to još uvek nedostaje malom Todoru za kojeg smo slali poruke sadržine 340 na broj 3030 (za Švajcarsku sms sa tekstom budi human 340 na 455) i uplaćivali novac na dinarski ili devizni račun na sajtu Humanitarne fondacije „Budi human“. Tačan iznos prikupljenih sredstava još nije poznat, dok sve uplate ne budu proknjižene, ali jedno je jasno, sa završetkom humane misije, ta priča ne bi trebalo da stane. Jer, Todor Glišić je dečak iz Kraljeva kod kojeg je, već nekoliko sati nakon rođenja, došlo do niza komplikacija. Dijagnostikovana mu je cerebralna paraliza.

On ni danas ne sedi samostalno, ne hoda, hrani se preko stome za hranjenje. U potpunosti zavisi od tuđe nege, ali je svestan svog okruženja, veseo je i veliki je borac.

Kako bi se Todorovo stanje poboljšalo, porodica se obraća svim ljudima koji su u mogućnosti da pomognu da ode na transplantaciju matičnim ćelijama u inostranstvu, lečenju u rehabilitacionim bolnicama i banjama. Pomoć im je neophodna i za smeštaj u toku lečenja van mesta stanovanja, potrošni medicinski materijal, kao i za kupovinu lekova i vitamina za Todorov bolji mentalni i fizički Todorov razvoj.

Bogdan i Đorđe učinili su za Todora više nego što će značiti materijalni iznos prikupljenih sredstava. Pokazali su koliko su u svetu današnjice važne solidarnost i humanost. Zato njihovo hodočašće nije bilo samo fizičko, već i duhovno putovanje, na kojem su spojili ličnu snagu i želju da pomognu onima kojima je pomoć najpotrebnija.

Ako ne možete da pomognete Todoru, pomozite nekom drugom detetu, svom komšiji ili prijatelju. Samo tako će ove male, vrlo često i bezimene misije pomoći jednih drugima imati smisla, a krugovi dobrote poruku da ljudsku snagu merimo nesebičnošću u pružanju pomoći i ljubavi onima kojima će svaki takav gest biti motivacija više da prebrode teške dane i velike životne bitke koje žele da dobiju.

M. M. D.