Pričalo se da su je “preneli anđeli”, da se crkva naljutila i „sama pobegla“ zbog porodilje koja je sušila pelene na mestu ukrštanja brvana, ali mistična narodna predanja ostala su u senci utiska da je srpski narod, i u najtežim vremenima, imao dovoljno nadahnuća da sačuva jedinstvo i tajnu koja je staroj crkvi poklonila novi život
Na nesrećnoj, istorijskoj pozornici zla sudbina je udesila da, krivajom rečnog korita Zapadne Morave, prođe nemirna granica između dve imperije. Ostade zabeleženo da je nakon Požarevačkog mira, ovim talasastim, prirodnim podijumom boja i mirisa, provejavalo beskrajno, čemerno ništavilo i potmulo, sablasno odsustvo zvukova ponekad prekidano kricima zverinja i zavijanjem kurjaka. Tako su lavine odlazećeg srpskog življa, nehotice grabile ka predvorju starog, slovenskog platoa, ostavljajući svoje iznurene, iseljeničke kosti između blatnjavih obala Dunava i Dnjepra.
Gonjeni pred nepodnošljivim zadahom smrti, stremeći ka tuđem i nepoznatom, ostaviše za sobom groblje napuštenih ognjišta, koja će požuriti da zarastu u korov i divlje kupine. Tonući vrtoglavo u oporom ponoru nizbrdice, ovi izmučeni zatočenici prošlosti, tragajući za tračkom nedosanjane slobode, vođeni još samo ozarenim bljeskom neba, gazili su, sa one strane Dunava, žabokrečinu i mulj, tumarajući kao mladi fazani po močvarnom šipražju Srema, sve do pripjatskih stepa što trepere kao otužne sene pod ukrajinskim modrim nebom. Udahnuše, u potonjim vekovima, ono malo što je ostalo od dinarske koščatosti vilica i oštrog nesalomivog duha u rumene panonske obraze i letargiju što bdi nad ravnim, nepreglednim poljem, zasecajući usamljene, zarobljene duše tminom i mrtvilom beskraja.
Ostalo je, međutim, sasvim nejasno, kada su se u tom bezdanom ponoru ništavila i potmulog huka praznine, što je hujao nad blagom, potkotleničkom strminom, ukazale prve žive duše; to zna, još samo, modro i gluvo nebo.
Najzad, naselivši još jednom ovaj kraj, vinovnici rasjanske vratolomije, rasteraše mračne senke utvara, i gradeći telo Hristovo, širiše ruke ka beskrajnim nebesima, pothranjujući dušu pod širokim, uzavrelim nedrima. Nošeni toplim vetrovima hrišćanske vaseljene, nadahnuti zaveštanjem predaka, otrgnuše se od ovozemaljskog i sagradiše sebi bogomolju.
***
Na blagoj zaravni, vidikovcu i vetrometini, u hladu koji obrazuje nekoliko stabala preostalih od nekadašnje guste, hrastove šume, deleći portu sa još jednim, kamenim hramom, udobno drema crkva brvnara, posvećena Presvetoj Bogorodici. Izložena pogledima danas, netragom skrivana i tajena nekad, ova mistična bogomolja prkosi urezanim krhotinama vremena, ljubomorno čuvajući tajnu o svom bajkovitom begu kroz brdovite kotleničke gudure, o čemu svedoče, jedino još, izbledeli obrisi mita, ne bi li se, najzad, pritajila na mestu na kom je zatičemo danas. Izvesno je, međutim, da je, ne sluteći ništa, krhka ali spokojna, utonula u maglovitu, vlažnu noćnu tminu kraj utihnule reke što je u zatišju ćutala i pretila, da bi joj zorom, nakisla modra brvna, oplahivao suv planinski vetar.
Ruina zaglibljena u močvarnom šipražju i blatu za noć se preobrazi u zdanje koje će, u nadolazećim vekovima, podjednako prkositi oštrom zubu vremena i užarenom ognju osvajača. Prekrivajući, debelim slojem prašine, tajnu skrivanu pod olovnim oblacima Pomoravlja, neguje legendu, sahranjenu pod okriljem te potmule noći u magli i sakralnom miru.
Noć je, dakle, jedina odrednica na koju se možemo pouzdano osloniti u pokušaju vremenskog lociranja pomenutog događaja. Uvidom u podatak da je, uredbom knjaza Miloša iz 1835. godine, naloženo crkvenoj administraciji obavezno vođenje evidencije o krštenima, mirne duše bi se moglo zaključiti da se potreba ondašnjeg sveta za beleženjem važnih događaja sopstvenog bivstvovanja, javlja sa pristojnim zakašnjenjem, dovoljnim da ugrozi pokušaje rekonstrukcije bezbrojnih događaja s početka devetnaestog veka (jasno je da se ove nemile okolnosti progresivno uvećavaju vremenskim udaljavanjem od pomenutog istorijskog trenutka ), ali i to da se kod istraživača prinuda oslanjanja na mit, javlja kao iznuđen odgovor na nedostatak pisanog traga.
Drugim rečima, izmeštanje crkve od brvana iz pomoravskog sela Obrva u šumoviti planinski tesnac potkotleničkog sela Cvetke, nije moguće sa sigurnošću datovati u precizni istorijski momenat. Malobrojni izvori, kao verovatni datum njene izgradnje, navode 1824. godinu. Sasvim je moguće da se te godine pristupilo prvom značajnijem renoviranju objekta, a da se pomenuto izmeštanje crkve dogodilo nešto ranije. Ne bi trebalo iz spiska potencijalno sumnjivih datuma u kojima je preseljenje moglo da se sprovede, izuzeti i drugu polovinu 1813. godine, možda i početak naredne, odnosno period neposredno nakon sloma Prvog srpskog ustanka, koji je Turcima poslužio za, tako će samo izgledati, stavljanje srpskog pitanja pod kategoriju „ad acta“.
Ovde ćemo se, a i red bi bio, zaustaviti u potrazi za skrivenim datumima i preciznim istorijskim faktima koji, ionako, ne bi u bitnoj meri uticali na dalji tok narativa.
Pročulo se, naime, da Turci, u službi ideje gušenja srpskog slobodarskog duha, za koji se procenilo da jenjava, te da je pravo vreme zadati mu smrtonosni udarac u već povijena pleća, tragajući za mestima okupljanja koja Srbe nadahnjuju i mobilišu, nemilice pale bogomolje i tako brišu svaki trag postojanja i jedine preostale institucije naroda koji, prolivajući dragocene kapi krvi, žilavo pruža otpor nameri da se zakuca i poslednji ekser u poluzatvoren mrtvački sanduk, već ispunjen njegovim nacionalnim bićem.
Nije bilo neobično da u smiraju Prvog srpskog ustanka Srbi izmeštaju svoje hramove u planinske zaklone, sa težnjom da sačuvaju preostale, malobrojne varnice, spremne da raspale ognjišnji žar koji, u vekovnim temeljima njihovog naciona, ćuti i tinja čekajući i najmanji povetarac da se rasplamsa i preobrazi u oganj. Goreće ove razbuktale vatre iznad srpskih glava koliko i u njima samima još dugo u nadolazećim godinama, dok će sveštenik Ivan Pejović (kasnije Protić), u datom trenutku učiniti jedino što može – izmestiće netragom, pod senom pomenute noći, crkvu brvnaru u planinski vrlet, ne sluteći da će tim činom utemeljiti njen kult vremešne pobegulje u narodu i u vremenu.
Neizvesno je da li su Turci po svoja brvna došli i jesu li, umesto ponosne svetinje zatekli golu ledinu, kao i to, koju su cenu tadašnji meštani Obrve platili čuvajući narodnu tajnu koja, po svemu sudeći, nije procurela ni pred hladnim, zakrivljenim sečivom sablje dimiskije. Ako su, pak, Turci, u svom rušilačkom piru, željni svog komada vatre, pregazili i preko ravne Obrve, nesumnjivo je, dabome, da su Obrvci ovde pokazali nebesku hrabrost i svetovno jedinstvo.
Koliko su različiti scenariji koje donosi narodno sećanje o načinu izmeštanja crkve posledica opravdanja serviranog nemilosrdnom tiraninu, kojeg je trebalo umilostiviti kada je na mestu nekadašnje bogomolje zatekao – veliko ništa, a koliko pokušaj sveštenika Ivana da što bezbolnije uteši meštane Obrve usled gubitka jedinog dostupnog sakralnog objekta, neće biti sasvim razjašnjeno u potonjim vremenima. Zapamćeno je da su crkvu preneli anđeli, da je mlada porodilja sušila pelene na mestu ukrštanja brvana, te da se crkva naljutila i sama pobegla, ali i to da je u toku noći uz pomoć nekoliko sposobnih meštana rastavljena i volovima premeštena na današnju lokaciju. Kako bilo, sva pomenuta mistična narodna predanja ostala su u senci utiska da su Srbi, u najtežim vremenima, imali dovoljno duhovnog i nacionalnog nadahnuća da sačuvaju jedinstvo i tajnu koja je staroj crkvu udahnula novi život.
Sačuvana od ognja i mača, dremala je nedirnuta i spokojna, ponosno noseći teret urezanih tragova u svojim brvnima, ostalih iza težnje jednog naroda da se otrgne stegama osvajača i konačno uhvati prekinutu nit slobodarskog duha svojih predaka. Teško je reći da li je u ovom periodu slutila dolazak novog tiranina, naoružanog isključivo slabostima svog potčinjenog, koji će neprimetno i stihijski uneti pogubnu nesrazmeru u odnos broja krštenja i opela, sa nedostižnom prednošću u korist ovog drugog. Tako je, evo, puna dva veka kasnije, maligna, crna pošast, znana i kao bela kuga, reći će neko – neobjašnjivo pitomog i milog imena naspram svoje zle kobi – nečujno ušetala u nebranjeni bastion naroda koji, izronivši iz memljivog, postsrednjovekovnog mulja, pokleknu pred izazovima današnjice i bez kapi prolivene krvi položi oružje pred nevidljivim pukom smrti, popločavši, o sopstvenom trošku, samoubojstveni put ka ništavilu i bezličju.
Aleksandar Raković
