U čast onih koji se sa Solunskog fronta nikada nisu vratili svojim najmilijima i svojim domovima, danas su položeni venci na Spomenik srpskim ratnicima palim za slobodu otadžbine od 1912. do 1918. godine na Trgu srpskih ratnika u Kraljevu. Učinili su to predstavnici lokalne vlasti, Raškog okruga, vojske, policije, žandarmerije, boračkih i udruženja građana.
Petnaestog septembra 1918. godine okončane su duge i tragične borbe u kojima je, tokom Prvog svetskog rata stradala gotovo jedna trećina srpskog stanovništva. Srpska vojska tog dana je, zajedno sa saveznicima, Francuzima i Englezima, uspela da probije Solunski front.
Nemanja Trifunović, kustos Narodnog muzeja Kraljevo, podsetio je da je otpočinjanjem proboja Solunskog fronta srpska vojska otvorila vrata povratku u svoju porobljenu otadžbinu koju je napustila tri godine pre toga:
– Prva srpska jedinica koja je probila Solunski front bila je Šumadijska divizija u kojoj su se nalazili i vojni obveznici iz Kraljeva i okoline. Divizija je bila u sastavu Druge armije vojvode Stepe Stepanovića i naši preci, naši Kraljevčani, uspeli su da izvrše svoj dnevni zadatak pre predviđenog roka i čak da pomognu susednim jedinicama u zauzmanju neprijateljakih bugarskih rovova. Posle proboja usledio je nezadrživi juriš srpske vojske, željne povratka u svoju otadžbinu, koja je tri godine ranije napustila svoje domove da bi izbegla kapitulaciju.
Trifunović je dodao da su 11. i 12. pešadijski puk Šumadijske divizije, na današnji dan ispunili svoje dnevne zadatke zavladavši Veternikom, odnosno zauzevši utvrđenja Slonovo uvo i Gola Rudina. Time su pomogli susednim francuskim jedinicama da odrade svoje zadatke i omoguće Prvoj armiji vojvode Petra Bojovića da krene u nezaustavljivi juriš u porobljenu otadžbinu.
Srpska vojska je do 1. novembra te godine došla do Beograda i oslobodila ga, a zatim prešla Drinu, Dunav i Savu, gde je učestvovala u oslobađanju srpskog i ostalih južnoslovenskih naroda i dala doprinos stvaranju prve države južnih Slovena – Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Gradonačelnik Kraljeva dr Predrag Terzić podsetio je da se 15. septembra obeležava Dan proboja Solunskog fronta, ali i praznik Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave koji je Vlada Srbije usvojila kao zajednički praznik Republike Srbije i Republike Srpske. On je dodao da je 15. septembar dan koji seća na proboj Solunskog fronta, ali i na sve borce u Drugom svetskom ratu i ratovima devedesetih godina XX veka:
– Zato je ovo dan kada treba da budemo jedinstveni i kada trobojka treba da se vijori na svakoj srpskoj kući.
Srpski vojnici su pre više od jednog veka vodili četiri rata za tri godine, a kad je Veliki rat utihnuo, za sobom je ostavio pustoš
Narodni muzej u Kraljevu decenijama prikuplja dokumente i predmete koji svedoče o važnim događajima. Muzej danas, između ostalog, raspolaže i predmetima čiji je vlasnik bio vojvoda Radomir Putnik. U okviru stalne postavke, značajan deo posvećen je Prvom svetskom ratu. Ovaj period srpske istorije je, tokom višedecenijske vladavine komunizma potpuno zapostavljen. Tragajući na terenu za predmetima, fotografijama i dokumentima, istražujući na samom terenu, Narodni muzej u Kraljevu došao je u posed požutelih fotografija i dokumenata koji čuvaju uspomenu na jedinu misao tih srpskih boraca da se, posle tri godine, ponovo vrate u otadžbinu. Njihova pisma sadržavala su one obične, ljudske poruke.
Tanasko Čubrić pita svog sinovca da li su livade pokošene. Sinovac odgovara da nisu zbog lošeg vremena. Ali, dodaje, „i da je vreme lepo, ostale bi nepokošene – nema ko da ih kosi…” Neki od njih jadali su se što im je detetu rođendan, a „nemaju rakije da se prekrste i detetu požele dobro zdravlje”. Ostalo je zabeleženo da su obeležavali svoja krsna imena i na visovima Kajmakčalana i unapred slavili dan kad će krenuti u proboj .
Svi ovi napori stručnjaka samo su izuzetak koji potvrđuje pravilo da prebrzo zaboravljamo događaje iz svoje istorije, a narodu koji izgubi istorijsko pamćenje, kažu, nažalost lako može da se nazre kraj. Američki novinar Džon Rid, te 1918. godine zabeležio je kako srpski vojnici komentarišu da su vodili četiri rata za tri godine: Prvi i Drugi balkanski rat, albanski ustanak i Prvi svetski rat: „Uopšte više nemamo uniformu…Tri godine se naši vojnici nisu presvukli…”
I Arčibald Rajs zabeležio je da je srpska vojska vrlo loše odevena, ali da su, uprkos tome, moral i izdržljivost vojnika bili dovedeni do savršenstva”…
Prvi đaci kojima je posle Drugog svetskoga rata u udžbenicima prećutano sve što se odnosilo na vojevanje srpske vojske na Kajmakčalanu, odavno su sedih glava. Valjda je obeležavanje protoka više od veka od tih događaja dovoljan razlog da izraz “Solunac” postane mnogo više od etikete za „velikosrbina”, odnosno za “nepopravljivog srpskog nacionalistu”.
M. M. D.
