O tome da li je novinarstvo zaista lepa profesija samo ako se napusti na vreme, o odnosu različitih vlasti prema medijima, novinarstvu nekada i danas i lepom prijateljstvu sa dobrotvorom iz Kanade Milomirom Glavčićem za portal Krug govorio je Miroljub Dugalić, penzionisani dopisnik „Politike“ iz Kraljeva
Radni dan novinara ne meri se satnicom već temom, terminom događaja, raspoloženjem sagovornika, dostupnošću izvora podataka… I taman kad se odradi dnevni posao i usledi slatki predah, zadovoljstvo već uveče pokvari zapitanost novinara: „Šta ću sutra?“ Autor nedavno objavljene knjige baš takvog naziva je novinar (sada u penziji) Miroljub Dugalić, dugogodišnji dopisnik „Politike“ iz Kraljeva. Za portal Krug govorio je o tome da li je novinarstvo zaista lepa profesija samo ako se napusti na vreme, da li bi opet birao isti poziv, šta sve donosi knjiga novinskih zapisa o Kraljevu, ljudima i događajima, objavljenim u „Politici“ u protekle tri decenije i – zašto – baš takav naslov delu?
– Jeste malo neobičan naslov „Šta ću sutra“, ali Vama je, pretpostavljam, bez objašnjenja jasan, zato što radite u dnevnom mediju, a ja sam proveo tri decenije u dnevnom listu „Politika“. Izveštavajući sa ovog našeg područja imao sam obavezu, takoreći, svakog dana da nešto napišem. Problem i pitanje „Šta ću sutra?“ naročito sebi postavljaš kad se u Kraljevu i okolini ništa značajno ne događa i onda te očekuje i pitanje urednika: „Šta danas pišeš? A šta ćeš sutra?“. Imate problem sa belim listom papira koji treba popuniti i ta svakodnevna obaveza je obaveza svakog novinara koji radi u dnevnoj redakciji.
To je trajalo tridesetak godina i kad ljudi kažu „Blago tebi, nemaš obavezu da budeš u kancelariji od sedam do tri“, a ne znaju da mora da te “ima u novinama”. Dakle, ne moraš nikada doći u kancelariju, ali mora da te ima u novinama. Zato je ta zapitanost svake večeri šta ćeš da pišeš sutra, kao i neko svakodnevno dežurstvo, spavanje sa jednim otvorenim okom da nešto ne propustite, da konkurencija nema više od vas o nekom događaju… Eto, to je bila jedna tegoba novinara. A zadovoljstvo je kad nešto napišete i uveče možete supruzi, porodici saopštiti šta ima novo… ali i tada stoji to pitanje „a šta ću sutra?“, tako da je zadovoljstvo kratko.
Pogledajte VIDEO emisiju:
Knjiga ima dva dela sa 35 novinskih zapisa. U prvom delu, koji je naslovljen sa „Ljudi i događaji“, nalazi se 20-ak tekstova, uglavnom reportaža o zanimljivim ljudima i događajima.
– Naravno, po onoj izreci poznatih književnika koji nerado vide novinare u tom svetu, tvrdeći da je „novinarstvo književnost na brzu ruku“, ja nemam književnih ambicija, nego sam, kao i urednik Miloš Milišić, smatrao da treba ukoričiti zanimljive tekstove, jer govore o zanimljivim ljudima i događajima. U drugom su izabrani tekstovi o događajima koji su u protekle tri decenije bili značajni za Kraljevo.
– Novinarstvo malo posustaje u odnosu na društvene mreže i elektronske medije, ali sam, ipak, smatrao da će deo tih tekstova nekoga zainteresovati protekom vremena. Svako voli da malo zaviri u stare novine. A rado se sećam i pesme Miladina Šobića „Čitam stare novine“, koga sam slušao još kao student. Svakako da novinari posle određenog iskustva znaju mišljenje čitalaca određenih novina, medija za koje pišu, znaju raspoloženje, znatiželju čitalaca. A nekada bude i iznenađenje, da banalna tema može da izazove veliku čitanost i dosta komentara.
Knjižni blok otvara priča iz kruga porodice – o starom šporetu. Naime, baš dok se razmišjao “šta će sutra”, sagovornik Kruga u razgovoru sa suprugom da li da posle tri decenije menjaju kumovski poklon još sa svadbe, dosetio se da bi tu priču mogao da podeli sa čitaocima. Tako je nastao tekst pod naslovom “Da l’ da ga bacim?”, jer je šporet radio, ali je bio dosta “amortizovan”.
“Pozvali smo nekoliko rođaka na proslavu sasvim neobičnog povoda. Jeste nam se navršilo tri decenije braka, ali smo slavili isto toliko rada našeg šporeta. Pekao je, kuvao, pržio… trideset godina i to na terasi. Zimi ga šibao mraz, leti grejalo sunce, ali nije stajao. Majstora nije video, nije se kvario, nijedan deo nije promenjen, ni ringla, ni grejač, ni dugme na komandnoj tabli. Istina, sada se jedno regulaciono dugme mora malo pritisnuti da bi plin radio kako treba, ali mi smo to rešili zaglavljivanjem omanje varjače. I rerna se ne otvara lako, što bi se reklo malim prstom, već počesto „škripi” i jedno dugme drži šporet kako se, pri tom otvaranju, ne bi pomerao. Ali, sitnice su to u ovoj situaciji, važno je da aparat i dalje radi.
I to baš junački. Stvarno je zaslužio odavanje prizna nja. Da, ipak, ne bude preuveličavanja imao je, doduše, i odmora. I to po nekoliko puta godišnje. Pošto je na terasi, nije uključivan u vreme baš velikog mraza i jakih vrućina, što je i domaćici pogodovalo. U tom periodu ni kašike ni duboke tanjire nismo koristili, pa ni prljali” (odlomak iz knjige “Šta ću sutra?”)
– Ta priča, pomalo duhovita, izazvala je komentare čitalaca, čak iz Splita se javio čitalac i poručio: „Ne bacaj veterana, ja imam usisivač još iz stare Jugoslavije koji sam sačuvao i danas čistim njime kola, bila je to privreda državna, kvalitetno se radilo…“. Eto, novinari su primorani nekad i da stvore događaje.
Na pitanje imaju li novinari priliku da svojim tekstovima obeleže vreme jednog grada, Miroljub Dugalić odgovara kako smatra da je malo novinara takvog profila :
– Ne svrstavam sebe u tu kategoriju, ali taj period od početka 90-ih do danas bio je prilično bio buran i zanimljiv. Većina junaka reportaža više nije među živima, ali ljudi će kroz ove priče osetiti šta je nekada bilo, šta se dešavalo.
Tu je reč o tzv. narativnom novinarstvu, koje podrazumeva priču, odlazak na događaj, pišete o događaju ali tako da i čitaoca „dovodite“ na destinaciju, da se oseti kao da je prisustvovao događaju. To ne može u današnje vreme virtuelnog novinarstva kada vi elektronski postavite pitanja, a tamo vam neki PR ili neka služba odgovori i onda pišete tekst, bez prisustva događaju. Bez odlaska na teren teško je napisati zanimljivu reportažu.
Novinarstva karijera duga tri decenije podrazumeva periode rada za vreme mnogih vlasti.
– Što se tiče odnosa sa vlastima… Zadatak je novinara da podstičemo ljude na kontrolu vlasti, ali teško do istine može da se dođe bez čitanja dvoje-troje novina, pa se čini i da je novinarima teško da ostvare svoj zadatak. Ako ima mnogo lažnih vesti, mnogo propagandnih tekstova, onda vi čitaoca, ako je sve pod znakom sumnje, ne možete da podstaknete na određenu kontrolu vlasti, na određena pitanja. Oduvek traje borba za slobodu javne reči, za slobodu medija i trajaće dugo. Ako se kaže da su mediji kao „ostavljen otvoren prozor“, jasno je i da on može biti zatvoren ili da jednom bude otvoreno jedno krilo, pa onda drugo… Nije sjajna situacija, ali nikada nije ni bila.
Dugalić ocenjuje da posustaje čitanost štampanih medija i da je budućnost štampe sigurno u sferi internet izdanja, odnosno portala.
– Verovatno će i kod nas doći vreme da se ljudi pretplaćuju na sajtove „Politike“ i drugih novina, kao što je to danas u svetu, tako radi „Njujork tajms“. Postoji dokumentarni film jako zanimljiv kako su se oni izborili za čitanost elektronskog izdanja. Danas imaju blizu tri miliona pretplatnika, a oko 500.000 je tiraž štampanog izdanja. Taj trend će, svakako, doći u Srbiju. Što se tiče novinara, imaće oni imaće posla zbog toga što i za elektronska izdanja neko mora da piše.
Imam poruku za mlađe kolege: zanimljiva je ovo profesija, srećete mnoge ljude, prisustvujete raznim važnim događajima, a imate i određeni autoritet i, što bi se reklo, „moć pera“. Ipak, ako neko želi da bude bogat, treba da zna da su retki novinari koji imaju značajna primanja, ili oni koji mogu dobiti nekakav novac prelaskom u drugi medij, da shodno nekim tržišnim zakonitostima svoju umešnost i svoj talenat tako naplate. Posao, dakle, jeste zanimljiv, ali profitabilan nije.
Na pitanje da li je zbog svog pisanja imao sudske sporove, sagovornik Kruga kaže da je to, u ovom poslu – neminovno.
– Čak mislim da sam imao 17 sporova, ali samo jednom sam prekršajno osuđen zbog nekog propusta. Rekao bih da nije bio baš moj, nego propust sagovornika koji je tvrdio jedno, a nije bilo tako, ali ja sam to preneo. Naravno, teško je kad ste novinar -dopisnik iz unutrašnjosti gde izveštavate, a grad je mali, pa onda one o kojima pišete često srećete. Bude tu i ljutnje, bude i da se neko ne javi, bude neko sa kim morate da se svađate, raspravljate… Što se tiče vlasti, toga ima uvek, to je neko prirodno stanje. Oni žele da novinare imaju uz sebe i za sebe, a novinari bi hteli da budu slobodni i da beleže sve „ni po babu, ni po stričevima“, tako da je normalno da ima ružnih događaja, a ima i lepih događaja. Ne možete biti novinar ako vas jednog dana neko ne pljune, a sutra neko podigne šešir kad vas sretne.
Miroljub Dugalić radio je na početku svog bavljenja novinarstvom u fabričkom listu „Fabrike vagona“.
– Taj list je u to vreme bio „perjanica samoupravljanja“. Trebalo je da promovišemo samoupravni sistem. Za jedno mesečno izdanje novina bila je to prilično velika redakcija: pet novinara, tehnički urednik, sekretar redakcije, sve je tu postojalo, pa smo se mi nekako trudili da budemo pravi novinari i da budu to prave novine, a ne da budu informacije o plati i sličnom. Taj način od rada u „Politici“ razlikovao se po tome što u fabričkom listu ništa nije bilo hitno, nije moralo da se, kao u „Politici“ uradi do 14 časova, da se do zatvaranja prvog izdanja pošalje tekst, nego smo mi to mogli i da odložimo dan-dva… Bila je lagodna, fina atmosfera, „Fabrika vagona“ je imala oko 4.200 radnika, a mislim da je tiraž lista „Naša fabrika“ bio negde oko 4.500. List je izlazio sve dok fabrika nije, nažalost, propala.
Na pitanje da li bi – da opet bira životni poziv, ponovo novinarstvo izabrao kao profesiju, Dugalić nedvosmisleno kaže da bi – sve ponovio. Kako navodi sve ga je ka tom usmerenju vodilo još od dečačkih dana:
– Nije bila jasno profilisana ta želja, ali sam još u osnovnoj školi u Ribnici „Vuk Karadžić“, za školski list napisao prvi tekst. Sećam se naslova „Malo korito za reku Ribnicu“. Bilo je to posle nekih velikih poplava, mislim 1968. godine. Izašao mi je taj tekst u školskim novinama za Dan škole, jako sam bio zadovoljan, posebno zato što sam znao da će moja simpatija iz nižih razreda da pročita taj tekst. Po završetku Fakulteta političkih nauka u Beogradu – napravio sam tri-četiri broja novina koje su izlazile godišnje, za 7. juli, Dan ustanka, u mom rodnom selu Bresniku. Zvale su se „Bresničke novine“. Kasnije sam, učestvujući na radnoj akciji u Ušću, pokrenuo i list „Ibar“ za akcijaše, a posle toga sam pisao i za sindikalni list „Rad“. Radio sam i za novosadski „Dnevnik“, za jedan časopis, stariji se sigurno sećaju „Intervju“, koji ne izlazi više. Nakon toga, honorarno, za „Politiku“, a posle u stalnom radnom odnosu…
Godine u novinarstvu obeležilo je i lepo prijateljstvo sa Milomirom Glavčićem – dobrotvorom iz Kanade, čije veliko poverenje Dugalić ima već nekoliko godina.
– To lepo prijateljstvo nastalo je na osnovu novinarskog kontakta. Doznao sam da neki čovek, za jedan praznik u selu Kovačima kod Jošaničke Banje, svima deli po stotinu evra. I naravno, to me zainteresovalo, koji čovek… Tako sam doznao da postoji njegova knjiga i ja sam za dve noći „telegrafski“ pročitao autobiggrafsku knjigu o jako zanimljivom životu Milomira Glavčića. Sam život mu je roman i on je to napisao. Sa sumnjom da čovek postoji, ja sam ga pozvao da mi da izjavu povodom toga i on mi je tada rekao „Možete li za pet minuta da smislim, pa me zovite…?“
„Politika“ je tu priču objavila na prvoj strani. Sećam se, urednica dopisničke rubrike mi se zahvalila na lepom tekstu… i od tada su nastali moji razgovori sa Milomirim. Ne mogu da budem skroman, prilično tih njegovih donacija je usmereno u Kraljevo po mom nagovoru, da tako kažem. Imao sam zadatak od njega da pomalo to nadgledam, da kontrolišem utrošak novca, kako se rokovi poštuju, da predlažem šta bi bilo korisno, šta bi bilo najbolje. To jeste postala „Politikina“ priča, o svemu sam pisao, ali nikada to nije bilo bez „štofa“, nikada neki tekst o njemu nije bio bez nekog događaja i pravog povoda. Naravno da je za novine vest ako neko Kraljevu pokloni magnetnu rezonancu za 547.000 evra ili kupi skener i ostale opreme bolnici „Studenica“ za više od milion evra, pa milion evra za most…
On je meni, dakle, najpre bio sagovornik, pa smo postali prijatelji, a to traje i danas. Milomir Glavčić sada ima 97 godina i veoma je vitalan, i umno i fizički, tako da i dan-danas razgovaramo i čujemo se , najmanje, bar dva puta mesečno.
Zanimljivo je da Milomir Glavčić ima lepo sećanje iz svojih „mladih dana“ vezano za Kraljevo?
– Tako je, on je par godina pre rata Drugog svetskog rata, nemajući u svom selu neke šanse da nešto uradi, zato što je bio više gladan nego sit, a radio mnogo, bez oca i majke… otišao u Beograd da uči metalostrugarski zanat. I nažalost – dođe do rata, bombardovan je Beograd, gazda ga ostavi da čuva radionicu, a on je sve to spasio, odneo gazdi pare i krenuo da se vrati u rodno selo, nemajući gde. Voz je išao do Kraljeva, pošto je rečeno da te noći kompozicija neće ići dalje, nego tek sutra, zbog saznanja da je minirana pruga. U vozu je Milomir bio jako gladan, a preko puta njega sedeo je jedan gospodin, koji je izvadio neku piletinu i hleb da jede. Pita taj čovek dečačića Milomira – da je li gladan. Postiđen, Milomir odgovara da nije. Na to njegov saputnik kaže: „Ma, ’ajde utoli tu glad, uzmi malo!“ i posluži ga. Kako voz nije išao dalje, čovek koji je, kako će se ispostaviti, živeo u Ribnici, pitao je Milomira ima li kodg koga u Kraljevu da prespava. „Ovde ću, u čekaonici“, odgovorio mu je Milomir. „Nećeš tu!“, kratko mu je rekao saputnik i odveo ga u Ribnicu gde je Milomir opet dobio večeru, toplu sobu, kupatilo, a sutradan nastavio put za Rašku. Često kaže da se i dan-danas seća tog događaja i da bi tom čoveku, da ga je sreo ponovo, prepisao pola svog bogatstva. Zbog jednog čoveka iz Ribnice Milomir je zavoleo i Kraljevo. Naravno, ima on ovde i rođake. I oni su svakako uticali da ulaže u Kraljevo onoliko koliko je uložio.
Zbog čega se novinarstvo voli?
– To je profesija koja jeste privlačna, ali ne doživljavate tokom nje samo lepe trenutke. Postoji ona izreka: „Novinarstvo je lepo ako se na vreme napusti“. Ali, to govore i oni koji ga nikad nisu napustili. To je, verovatno, najbolji odgovor na Vaše pitanje.
Razgovarala M. M. Dabić
