Obrazovaniji Romi i Romkinje, očekivano, manje osećaju diskriminaciju, dok ostali ističu brojne situacije u kojima se osećaju kao građani drugog reda, poput one: „kada ti, dok čekaš u redu, kažu da si Ciganin i da treba da ideš”
Čekala sam, pre desetak godina godina, u redu na kasi u jednom supermarketu u Kraljevu. Ispred mene – muškarac i žena srednjih godina, u tišini su pakovali namirnice. Račun nije bio baš mali, pa ih je kasirka pitala imaju li karticu njihovog lanca, kako bi im kupovina bila povoljnija.
– Nemamo, gospođo, ko će nama da da karticu? Nas kad vide u radnji prvo pomisle da smo došli da krademo – progovorio je muškarac.
Žena je ćutala. Platili su gotovinom, spakovali sve i izašli. Da, njih dvoje, verovatno muž i žena, bili su Romi. Zaključila sam to po samo malo tamnijoj boji kože tih ljudi, ali za mene je to bio trenutak kad sam postala bolno svesna da nemamo svi iste početne pozicije u životu. Realno, čovek nije bio u pravu, jer je karticu tog trgovačkog lanca mogao i još može da dobije svako, ali – kasirka im nije ponudlila tu mogućnost. Nisam se snašla ni ja da je na to podsetim, jer sam bila zbunjena činjenicom da taj čovek tako mirno prihvata da nema pravo na ono na šta drugi imaju. Danima su mi se u glavi rojila pitanja:
Da li ovi ljudi imaju posao? Imaju sigurno, oboje su tako negovani i lepo obučeni.
Da li je Romkinjama i Romima teže da se zaposle?
Kako siromašni roditelji Romi da odškoluju dete ako ono voli školu?
Zašto uglavnom mislimo da Romi ne vole da idu u školu?
Zašto verujemo da Romi ne bi voleli da imaju posao?
Koliko je njima teže da se zaposle?
Od tog dana tražim odgovore i na mnogo druga pitanja vezana za ljude koji žive živote u najsurovijem obliku, u kom su zakoni prirode vekovima bili jači od zakona ljudi. To je ono što i danas fascinira kod Roma: svakodnevna borba za preživljavanje, radost i tuga, sreća i nesreća. Oni su najsiromašnija i najugroženija populacija u Srbiji zbog generacijskog reprodukovanja siromaštva i problema u dostupnosti obrazovanja i zdravstva, kao i zaposlenja i pristojnog životnog standarda. Iako podaci o prosečnim primanjima Roma ne postoje, procenjuje se da je broj onih koji žive u apsolutnom siromaštvu povećan, da se oko 40% njih suočava sa diskriminacijom, a jedan broj vrlo često i sa govorom mržnje i pretnjama koje nisu istražene i sankcionisan.
Romkinje i Romi, najčešće. diskriminaciju vide kao „omalovažavanje”; „pravljenje razlike među ljudima ‒ kada ti u školi kažu da tvom detetu trebaju nove patike, a ti nemaš da mu kupiš, a oni ti kažu ‒ kakvi ste vi Cigani”; „kada Rome smatraju lažovima, lopovima, neradnicima…”;„kada ti, dok čekaš u redu, kažu da si Ciganin i da treba da ideš”; „kada ti se u školi smeju, jer ne znaš odgovor na pitanje koje ti je postavio profesor; a ti ustvari ne razumeš pitanje, jer ne razumeš srpski jezik”.
U istraživanju koje je ove godine sprovela organizacija „Praxis“, 63 odsto ispitanika – Romkinja i Roma, reklo je da zna šta je diskriminacija i da može da je prepozna. Oko 40 odsto ispitanih znalo je i da je diskriminacija zabranjena zakonom, ali je 37 odsto ispitanih odgovorilo da šta je diskriminacija – uopšte ne znaju.
Evo kako o diskriminaciji govore Romkinje u Kraljevu:
Pogledajte VIDEO prilog:
Milica Mitrović (76) iz naselja Romsko 2 u Kraljevu, ovako opisuje diskriminaciju koju oseća:
– Isto je u opštini, u Centru (za socijalni rad – prim. aut.), ali kod doktora je najgore: najviše svi primaju svoje, a Cigani – na kraj! To ne treba tako da se radi, mi živimo svi pod jednim Bogom, dušu svi nosimo jednu.
Aleksandra Mitrović, devojka romske nacionalnosti, koja nikada nije živela u romskom naseljuprošle godine završila je srednju Medicinsku školu u Kraljevu (smer – medicinska sestra tehnilčar), s ponosom i – odličnim uspehom. Nažalost, školovanje nije mogla da nastavi zbog – finansija. Ipak, Aleksandra ne odustaje, jer ima plan da svoj san o završenom visokom obrazovanju i – ostvari.
– Ljudi nas smatraju obeleženima, diskriminacija Roma postoji. Ja se, konkretno, nisam nikada našla na njenom udaru, zato što nikada nisam odskakala od vršnjaka: uvek sam bila odličan učenik, dobar prijatelj. Ipak, svesna sam da nas ljudi smatraju „obeleženima“. Niko od nas nije mogao da bira mesto rođenja, ni vreme, boju kože, ni nacionalnost. Da mogu da biram, opet bih se rodila kao Romkinja, jer ne vidim nikakav problem u tome. Ne, nisam obeležena, jer smatram da čovek sam sebe „obeležava“ svojim postupcima i radom. Sada, da li će biti pozitivno ili negativno obeležen, čovek, ipak, na kraju – sam bira – poručuje Aleksandra.
Dragana Žikić, samohrana majka sa troje dece, napravila je za svoje mališane sasvim pristojne uslove za odrastanje. Uči ih važnosti obrazovanja, ali ipak bira da, upitana o diskriminaciji, govori o onome što je videla na društvenim mrežama, a ne o onome što je, eventualno osetila na svojoj koži:
– Gledala sam na internetu kako su romskoj deci, koja su bila u parku, komunalci zabranili da se igraju. Sve je snimao jedan Rom i sad tuži komunalce. Nije to bilo u našoj zemlji, ali zbog čega romska deca ne bi smela tu da se igraju? To su deca: da li romska ili bilo koje druge nacionalnost, to su deca, a taj park nije samo za odabrane.
Obrazovaniji Romi i Romkinje, očekivano, manje osećaju diskriminaciju. Na svojoj koži to je osetila dvadeset četvorogodišnja Kraljevčanka Aleksandra Nikolić koja je završila Visoku školu strukovnih studija za vaspitače u Vršcu:
– Tokom osnovne i srednje škole osećala sam diskriminaciju, ali na fakultetu je uopšte nije bilo. Koleginice i kolege sa Visoke strukovne škole za vaspitače u Vršcu poštovale su nas i cenile. Njima je bilo baš drago što ima Roma koji upisuju fakultete, ali u školama ima dosta slučajeva da se romska deca osete odbačenom.
I Romkija iz naselja Romsko 2, Slavimirka Đorđević, potvrđuje ove reči na primeru svojih četvoro dece:
– Zbog čega je to tako, ne bih znala da kaže, ali naša deca u školi nisu prihvaćena kako treba. Romska deca uglavnom sede u zadnjim klupama,a ima slučajeva i da su maltretirana od nekih nastavnika. Ako ja dete pošaljem u školu, a nastavnik ga izbaci sa časa i još ga istera iz školskog dvorišta,pa posle svoje dete ne mogu da nađem, kako to da nazovemo?
Prema rečima naših sagovornica – diskriminacija je generalno prisutna, ali mlada Aleksandra Mitrović bira da podseti na stih u pesmi „Diskriminacija“ koju je napisao romski pesnik Oliver Redžić:
– Oliver kaže: „Siromašni smo, kažite šta je bogatstvo?“ Kao zdravstveni radnik tvrdim da je najveće bogatstvo ovoga sveta zdravlje, jer zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi. Takođe, jedan deo pesme kaže kako mi Romi nemamo ni državu, ni svoj grad. Da to je tačno: mi nemamo ni državu, ni grad, ali naš je ceo svet!
Srbija je poslednjih godina uložila napore da obezbedi institucionalni, strateški i pravni okvir za unapređenje položaja romske nacionalne manjine, ali položaj romske populacije u Srbiji i dalje karakterišu izrazito siromaštvo, visoka stopa nezaposlenosti i otežan pristup tržištu rada, loši uslovi stanovanja, prepreke u pristupu pravu na obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, izloženost višestrukoj i neretko sistemskoj diskriminaciji, kao i predrasudama, govoru mržnje i drugim neprihvatljivim obrascima ponašanja.
M. M. Dabić
