Nakon što je skoro sat vremena monologom „Na Drini ćuprija“ držao pažnju kraljevačkoj publici, Tihomir Stanić, bard srpskog glumišta, koji je u svojoj četiri decenije dugoj karijeri tumačio likove mnogih značajnih ličnosti srpske istorije i književnosti, ali bio i scenarista i reditelj, govorio je za portal Krug o mudrosti Ive Andrića, podeljenom društvu, svojim životnim iskustvima i verovanju da se vrednosti moraju braniti – i onda kad nisu u modi.
Pogledajte VIDEO EMISIJU:
„Govorim Andrića jer mislim da vredi”
„Narod lako izmišlja priče i brzo ih širi“, odgovara mi u trenu, citatom, sagovornik na pitanje: jesmo li i koje lekcije kao narod naučili (a ako jesmo, da li smo umeli da se promenimo nabolje) u odnosu na doba kada je građen most Mehmed paše Sokolovića u Višegradu o kojem je Ivo Andrić napisao roman za koji je dobio Nobelovu nagradu?
– Teško. Teško, ali to je večna borba. Andrić u svom eseju „Razgovor sa Gojom“ (u tom eseju naš Nobelovac „razgovara“ sa španskim umetnikom Franciskom Gojom koji je živeo od 1746. do 1828. godine i bio jedan od najistaknutijih slikara, grafičara i crtača, gde kroz lik Paola, Gojinog druga iz mladosti, Andrić prikazuje svoja gledišta na život i umetnost), ističe kako mu se čini da su sve naše ideje kao neki brodolomnici i njihovi rekviziti, koji se posle brodoloma nađu među „nekim tamo ljudima”, koji uopšte ne znaju čemu to služi i kako. Ponekad sve deluje uzaludno i otuda pesimizam u nauci, a tuga u umetnosti, ali značajan je svaki pokušaj i svaki korak u pravcu razumevanja sveta. Čini mi se da, kao da je Andrić pokupio celu mudrost naroda sa ovog podneblja, kao da se ona nekako u njega „slila” i kao da je on samo bio „transmiter“ te neke opšte mudrosti. On je, naravno, napravio ogroman korak i svi mi ga čitamo ili tumačimo, a ja u svom dramskom kazivanju tumačim njegovo delo za koje mislim da je dragoceno. Da ne mislim – ne bih to radio. Da izbor tekstova koje govorim uobličim dikcijski, pre 22 godine pomogla mi je dr Ljiljana Mrkić Popović. Ma koliko puta govorio, uvek se iznenadim količinom Andrićeve mudrosti, količini odgovora na pitanja koja nas muče svakodnevno. Na primer, on kaže: „I nema primera da je ikad ikome uspelo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje!“ I zaista, vi vidite u svim tim suprotstavljenim, ponekad na nacionalnoj osnovi, ponekad na ideološkoj, nekad na verskoj i na ko zna kojoj još osnovi, u društvima koja se dele, da je tačno da „nema primera da je ikada ikome uspelo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje“. Vrlo svesno ovo ponavljam, jer sam shvatio sam da je to tačno. U suštini, meni je pomoglo. Otkad ove monodrame govorim, čini mi se da sam i lično postao mudriji i da jednostavno znam da su neke stvari takve kakve jesu, da čovek mora da živi sa svešću da na nešto ne može uticati, a na nešto može i da svoj život usmeri u tom pravcu.
Lično se trudim da svoj život koji teče neumitno, trošim baveći se nečim što vredi. Govorim Andrića, čitam ga, uradio sam seriju posvećenu njemu, a ne nekim drugim ljudima čija dela ne smatram vrednim. To drugo bi, možda, moglo da izaziva interesovanje većeg broja ljudi, imalo veću publiku i veći komercijalni uspeh, ali mene čini srećnim i zadovoljnim što istrajavam u tim naporima da afirmišem ono za šta verujem da su prave vrednosti, kulturne i moralne i što je kvalitet naroda kome pripadam to iznedrio.
O seriji „Nobelovac“ i ceni uspeha
Na Radio-televiziji Srbije prošle jeseni prikazana je serija „Nobelovac”, na čijem je scenariju radio moj sagovornik. On je bio njen kreator, režiser, izvršni producent, glavni glumac. Priča u seriji kreće od dana kada u redakciju Tanjuga stiže vest da je jugoslovenski pisac Ivo Andrić dobitnik Nobelove nagrade za književnost:
– Novinari koji su tu vest prvi dobili, saopštavaju tu vest Andriću. On se tada vraća u svojim sećanjima u 1954. godinu, kada mu je tadašnja vlast štampala romane „Na Drini ćuprija“, „Travnička hronika“ i „Gospođica“, što je bio preduslov da se uopšte kandiduje za nagradu. Serija prati dešavanja dok on ne otputuje u Stokholm po nagradu. S druge strane, to je priča o ceni kojom je taj uspeh plaćen. Serija se završava pričom o danima kada Andrić, posle dobijanja Nobelove nagrade, otputuje sa suprugom Milicom u Švajcarsku, tamo gde mu je 1941. godine nuđeno da ode, ali se on tada opredelio da dođe u Beograd i da u okupiranom gradu, rizikujući slobodu i život, napiše svoja dela i dobije Nobelovu nagradu.
Podele nisu samo naše: belgijski primer
Nije li to još jedan prilog priči o našim podelama: I zašto se čini da su na našim prostorima te priče o podelama – večne?
– Mislim da podele nisu svojstvene samo našem podneblju. Imao sam srećnu ili okolnost životnu da se oženim kao mlad glumac, još na drugoj godini studija. Oženio sam se jednom divnom ženom iz Belgije koja je Flamanka. Išao sam nedavno da je posetim. Ona sada živi u Kanadi, ali došla je u Belgiju da obiđe svoju porodicu sa ćerkom, a ja sam sa svojom starijom ćerkom išao da se njih dve upoznaju. Bio sam jako mlad na početku tog braka, a unutar šire familije moje tadašnje supruge video sam jednu strašnu netrpeljivost između njih, Flamanaca i Valonaca. Zavoleo sam Flamance, ja koji sam odrastao u Bosni, u „bratstvu i jedinstvu“, ja koji nisam zaista nikada primećivao nikakve razlike sa Muslimanima i Hrvatima sa kojima sam išao u razred. Mi u to vreme, 70-ih godina prošlog veka, u tim generacijama, nismo imali nikakav zazor jedni od drugih, ali sam zato u Belgiji počeo da mrzim Valonce pod uticajem flamanskog dela tazbine.
Kad bi, na primer, ambasador Belgije u Srbiji bio Valonac i pozovu nas na neki događaj, umeo sam da kažem: „Neću da idem kod tog Valonca, jer su Valonci 1301. godine silovali naše žene Flamanke, dok im naši heroji u bici kod Zlatnih mamuza nisu pokazali zube“. Nisu podele, dakle naš specijalitet. Očito je da to postoji u svim narodima, a pogotovo što su bliži, što više imaju zajedničkog, sindrom malih razlika počne da proizvodi velike sukobe svuda u svetu. Naravno, mi smo okrenuti ka sebi i onda mislimo da je to naša specijalnost. Nije, tako je otkad je sveta i veka.
O solidarnosti, sebičnosti i nadi
U želji da dokaže ono što misli, Tihomir Stanić pominje da je njegova starija kćerka završila studije filozofije, bavi se humanitarnim radom i vodi organizaciju Solidarna kuhinja:
– Ona priča o ljudskoj dobroti i solidarnosti, a kada njoj kažu neki stariji ljudi: „Pa dušo moja, otkad je sveta i veka postoje te socijalne, klasne razlike“.
„Da, postoje“, odgovara ona, „ali tako je samo poslednjih šest-sedam hiljada godina“. Ona dodaje da je istorija čovečanstva drugačija i puna nekih drugih, pozitivnih primera, a da je ovako kako sada jeste, eto, samo poslednjih nekoliko hiljada godina.
Verujem da se ljudi rađaju dobri i da imamo svi tu solidarnost i potrebu da pomažemo jedni drugima, a onda nas razni interesi: klasni, finansijski, verski i tako dalje, huškaju jedne na druge, jer tako ubiru taj višak našeg, ne samo rada, nego i višak naše energije. Siguran sam da ni po čemu mi nismo specifičniji od drugih naroda, nego smo opet, pogotovo poslednjih decenija, izolovani od sveta. Mi stariji se sećamo kako smo bili izbačeni iz Ujedinjenih Nacija. S nama niko nije hteo ni da razgovara zahvaljujući pogrešnoj politici koja je vođena i koja nas je dovela u tu izolacionističku poziciju, u to da nismo bili u situaciji da bolje, jednostavnije i lakše vidimo da i drugi ljudi i narodi imaju iste probleme kao i mi, ali ih rešavaju, možda, na neki malo civilizovaniji način.
Svest o prolaznosti: vratimo se mostu
Sebičnost u našem društvu postala je velika i čini se kao da ima pun legitimitet. Ljudi kao da ne vide da će bezobzirnošću prema drugima, sebičnošću i pohlepom i sami sebe dovesti u status žrtve ili najmanje u nezavidnu situaciju, kaže Tihomir Stanić i dodaje kako mnogi možda misle „neće mene, a hoće“. Poštujem kad zamoli da ne širimo tu priču, pa pitam – nije li istorija sveta baš priča između dobra i zla? I koliko su svetu potrebni vizionari, jer i u svom monologu pominje one koji umeju da vide most (na Drini) i pre nego što on postane materijalan i vidljiv i drugima?
– Ja sam negde iz celog ovog Andrićevog dela izvukao jednu priču koja je nešto što se mene lično tiče i što osećam kao sigurnu činjenicu: a to je da taj veliki vezir Mehmed paša Sokolović koji je, kažu, proširio granice turske carevine, uzdigao se na nama neslućene visine moći vlasti gde samo malo njih dolazi i ostaje. U trenutku kada ga ubiju, u trenutku smrti, kaže Andrić, taj veliki vezir zaličio je na ostarelog i premlaćenog seljaka iz visokog sela Sokolovića. U suštini je, na kraju, bio to što jeste, bez obzira na uspehe koje je postigao u životu. Meni ta svest pomaže da tako relativizujem u našem okruženju, ličnosti uspešne u bilo kojim oblastima, pa i sebe samog, kada imam neku vrstu uspeha u ovome što radim ili u društvenom ili u političkom životu. Umem da sve te ljude koji su se uzdigli na nama nepoznate visine moći i vlasti posmatram i da tražim u njima ono što oni jesu u suštini, kao što je na kraju svog života bio Mehmed paša Sokolović – ostareli i premlaćeni seljak iz visokog sela Sokolovića.
Razgovor vodila: Marina Miljković Dabić
