„Bijemo drugoligaške bitke, sa klubovima bez igrača, sa sapatnicima iz okolnih banja i sa dalekih jezera, a za to vreme zimske bazene sagradile su mnogo manje opštine i gradovi, bez trunke vaterpolo tradicije“, kaže Miloš Genčević
Koliko god puta su za 30 godina postojanja bili prvaci Druge vaterpolo lige Srbije, članovi Vaterpolo kluba (VK) Kraljevo u nju su se vraćali, jer klub nije imao tehničkih uslova za prelazak u viši rang. U prvoj nikada nisu zaigralij, jer Kraljevo – nema zatvoreni bazen…
Po završetku ovogodišnje Druge lige Srbije u kojoj su osvojili poslednje, treće mesto, oglasio se Miloš Genčević, sekretar kluba da podseti da koliko VK Kraljevo, ali – i dalje bez krova nad glavom
Toliko smo mogli i umeli, poručio je Miloš Genčević, a njegovo pismo javnosti prenosimo u celini.
„Završilo se takmičenje u Drugoj ligi Srbiije u vaterpolu. Osvojili smo treće mesto od tri kluba koliko se prijavilo i pojavilo ove godine. Vest nevažna i nebitna. Došlo vreme da nema sa kim da se igra letnji vaterpolo. Kao da i nije letnji sport, a kao takav je nastao.
Naši davnašnji drugoligaški rivali iz „letnjih” vremena, Valjevo, Šabac, Kragujevac, Niš, Kruševac, Zrenjanin, Kikinda, Bečej, Subotica, beogradski Stari Grad, Zemun, Singidunum, Vračar i mnogi drugi davno, dobiše bazene i odoše, u neke tamo, Prve i Super lige. Neki, Boga mi, i u Evropu! Neki se pogasiše i rasformiraše. Odoše u ponor.
Mi ostasmo da i dalje, u mulju, bijemo drugoligaške bitke, sa klubovima bez igrača, sa sapatnicima bez krova nad glavom, iz okolnih banja i sa dalekih jezera..
Sa druge strane (bez namere da bilo koga uvredimo) zimske bazene sagradiše mnogo manje opštine i gradovi. Ni krivi ni dužni, bez trunke vaterpolo tradicije: Lajkovac, Guča, Gornji Milanovac, pa Užice, Pirot, Leskovac, Novi Pazar. Svi nađoše interes i računicu da na plivališta udare krovove i balone.
Za minulih 30 godina plivački i vaterpolo klub iz Kraljeva, uradio je koliko je mogao ne bi li i naši gradski oci našli svoju matematiku, pa u interesu grada i omladine posegli za istim.
U te svrhe kroz klub i grad prođoše osvajači zlatnih olimpijskih medalja: Pele Zimonjić, Gočanin, Strahinja Rašović. Igračke gromade poput Bodražića, Restovića, Pešterića, Bolovića (ovi i ostaše kao kraljevacki zetovi). Ponikoše pored Ibra i jedan Veljko Tankosić, Strahinja Sretković, braća Lukić, Genčevići, Sojevići, Arsa, Kori, Peške, Koma, Šponja, Ružić, Bane Stojanov… (ako smo nekoga izostavili neka nam oprosti, nije nam bila namera).
Ma, prođoše i treneri sa pedigreom: Toma Gočanin,Toma Ćirić, Baja, Cvrle, Novoselac, Luković… Eno, i Aca Vujović i Davidiović prekališe se kroz Partizanovu trenersku skolu, uče sad vaterpolu neke druge koje je prvo trebalo naučiti da plivaju, po belom svetu…
I neke sudije skidoše našu kapicu, okačiše pištaljke oko vrata, pa napraviše ozbiljnu reputaciju. Milović, Beljin, Srećković. Da vidiš čuda, sudiše onomad Svetsko prvenstvo za juniore u Buenos Airesu, u Argentini. Sudiše i Ligu šampiona tamo nekim amaterima, Pro Reku, Novom Beogradu, Ferencvarošu..
Ako će neko da podvlači crtu ispod ovih trideset godina u skor bi ušle: desetine naslova prvaka Druge lige (u prevodu, igrali bi Prvu ligu da imamo krov), silni pehari sa formalnih i neformalnih turnira i memorijala, od klinaca do prvog tima, na stotine plivačkih medalja donesoše Milica i Siniša…
Ma dadosmo i ostavismo dušu „dole“ na bazenu. Niko se, bre, ne osvrte! Niko da nešto uradi i pokrene. Niko da nas udostoji za dela. Ni gore pomenuta imena i ljude..
Ostasmo dole pod topolama, koje kao i mi odolevaju vremenu. Lepo nam je. Daju poseban šmek davnih vremena na bazenu. Udaraju na nostalgiju, na prošli vek. Na 1994. godinu kad klub nastade i na ’97. kad je odigrana prva vaterpolo utakmica u Kraljevu. Polete onda avion Aero kluba, baci vaterpolo lotpu i letke na bazen. Beše to svojevrsna avangarda toga vremena.
Ostasmo da „visimo” na tribinama i pod reflektorima za koje se davnih dana izboriše neki tamo entuzijasti: „ludaci” Radomir Bosanac, pokojni dr Dane Lukić, Sava, Moma, Vesa, Soja i mnogi drugi..
Kod komšija moderna LED rasveta pod celim kejom. Atletski stadion – lep kao lutka, košarkaški tereni, tereni za mali fudbal, skejt park, teretana, trim staza. Miiiiliiiiinaaaaa! I ako! I treba! I hvala Bogu da je tako!
Na „gradskom” bazenu ostaše da tinjaju narandžaste „halogenke”. Svaka druga ne radi. Ne vidiš loptu kad ti leti „prebačaj” na krilo ili na stativu.
Nema se, valjda, ni za to. Izgleda da halogenki više nema u nabavci – ne proizvode se valjda, šta znam? Nema ni farbe da Srećko, Srki i ekipa iz Sportskog centra Ibar bar našminkaju plave stubove, iako je plava trenutno u modi.
Ostaše treneri da se grče sa decom na pola bazena, da se grabe za termine i staze, da čuvaju vaterpolo. Da uče najmlađe plivačkim veštinama i spremaju ih za realnost života. Za plivanje na otvorenim, uzburkanim vodama, po vetru, kiši i oluji. Ostaše da ih „lažu” i „farbaju” kako je zdravo plivati u hladnoj vodi i putovati u Kruševac 120 kilometara na trening (u oba smera).
Kako je sve to za njihovo dobro – postaće jači i bolji ljudi.
Neki što se „dole“ i dalje nadaju i bitišu i rođenu decu lažu. Toliko su stari, aman kao i klub, i bajka o zatvorenom bazenu!
Srećna nam tridesetogodišnjica kluba, dragi prijatelji i poštovaoci PVK, VPK i naposletku VK Kraljeva!“
Miloš Genčević, koji se potpisao kao jedan od onih što laže i sopstvenu decu)
