Stanovnici 11. kovanlučke ulice već deceniju i po sami organizuju dan tokom kojeg saobraćaj ustupa mesto biciklima, rolerima, trotinetima, igrama i druženju – a nekadašnji mali takmičari danas pomažu novim generacijama
Jednom godišnje u 11. kovanlučkoj ulici u Kraljevu menja se red stvari. Automobili se u ovom delu naselja Kovanluk sklanjaju, saobraćaj prestaje, a asfalt koji je ostalih dana namenjen vozilima pripada deci. Postavljaju se čunjevi, obeležavaju staze, izvlače bicikli, trotineti i roleri, smišljaju igre. Odrasli organizuju i navijaju. Deca se takmiče. I tako već 15 godina.
Kad je ovakvo druženje počelo kao manifestacija, niko nije mogao da ni pretpostavi koliko će dugo trajati, a počelo je jednostavno – jednog leta, od dečje dosade. Gordana Đuričić seća se 2012. godine, kada deca tokom raspusta nisu znala šta će sa sobom.
– Moj brat je napravio čunjeve i deca su počela da voze bicikle. To im se toliko dopalo da smo naredne godine ponovili. I tako smo nastavili. Oni ovo stvarno obožavaju, a nama nije teško da napravimo jedan ovakav događaj – priča Gordana.
Od nekoliko čunjeva nastala je priča o danu koji dece u ovoj ulici sa radošću čekaju celu godinu.
„Nama je ovo kao sabor“
Nema velike organizacije iza događaja. Stanovnici ulice sami osmišljavaju discipline, pripremaju prostor, brinu o takmičenjima i deci.
– Sve ovo mi sami organizujemo, da nam tog dana bude lepo. Nama je to baš kao sabor – kaže Ivica Ljubičić.
A kada „sabor“ počne, ozbiljnost odraslih brzo ustupa mesto pravilima koja su mnogo važnija deci. Ko je najbrži na biciklu? Ko najbolje prolazi između čunjeva? Ko je spretniji na trotinetu i rolerima? Ko će pobediti u timskoj igri? I ko najbrže jede – bostan.
Jedan od malih takmičara još je pod utiskom vožnje:
– Vozio sam brzo i zamalo na jedan čunj da zaboravim. Ukočio sam, ali sam zamalo pao.
Devojčica koja je upravo pobedila u jednoj od igara nije sasvim sigurna kako bi objasnila njena pravila. Ali ono najvažnije zna – pobedila je.
– Mi hvatamo neki kao repić. Ne znam puno o ovoj igri… Skoro nikad pre nisam pobedlila.
Pobednik u najbržem jedenju lubenice otkriva da ništa nije prepuštao slučaju. Na pitanje da li se pripremao da bude najbolji, odgovara ozbiljno:
– Pa, oko dve nedelje sam se spremao.
Iz Beča na raspust – pa pravo među decu iz ulice
Među decom je ove godine i devojčica koja živi u Beču, a raspust provodi u Kraljevu. Kada je pitaju gde joj je lepše, nema mnogo dileme. Kraljevo odnosi pobedu.
Kaže da su u Beču ljudi zatvoreniji i da joj se ovde više dopada što su ljudi prisniji i što se druže.
Možda je upravo detetu koje dolazi iz mnogo većeg grada najlakše da primeti ono što ljudima koji ovde žive može izgledati sasvim obično – ulicu u kojoj se komšije još poznaju, a deca zajedno odrastaju.
Pre 15 godina takmičarka, danas sudija
Ali, možda najbolji odgovor na pitanje šta je zaista nastalo iz one prve vožnje između nekoliko improvizovanih čunjeva, zna neko ko danas stoji pored staze. Sanja Perović je 2012. godine imala deset godina. Tada je bila među decom zbog koje je sve i počelo.
– Prvih nekoliko godina bile smo učesnice. Kasnije smo porasle, pa smo drugarica i ja, kao i drugi iz ulice koji su odrasli, počeli da pomažemo. Sada smo sudije, zapisujemo vreme, vodimo računa o deci i učestvujemo u organizaciji – kaže Sanja.
Ovde priča o 11. kovanlučkoj prestaje da bude samo priča o jednom lepom letnjem danu. Jer petnaest godina je dovoljno dugo da dete koje je čekalo svoj red za start odraste i počne da meri vreme onima koji danas čekaju svoj. Jedna generacija polako je prešla sa staze na njenu drugu stranu. A nova je zauzela njeno mesto.
Ono što se ne meri štopericom
Na kraju dana uvek se zna ko je bio najbrži na biciklu, ko najspretniji na rolerima, ko je uhvatio najviše „repića“, pa čak i ko je najbrže pojeo bostan. Ali, ono najvažnije što se već petnaest godina događa u ovoj ulici nema tabelu rezultata. U vremenu u kojem se mnogo govori o tome da deca sve manje borave napolju, a da se ljudi koji žive vrata do vrata ponekad jedva poznaju, u 11. kovanlučkoj nisu smišljali velike odgovore na te probleme. Napravili su čunjeve. Sklonili automobile. Izašli ispred kuća. I nastavili da rade ono što njihovu decu raduje – svake godine. Petnaest godina kasnije, možda je najbolji dokaz da je vredelo – upravo Sanja: nekada je čekala znak da trka počne, a danas drži štopericu. A ispred nje već čeka neka nova desetogodišnjakinja.
M. M. D.
