Trećeg dana Žičkog duhovnog sabora „Preobraženje“ u Kraljevu održan je naučni skup posvećen stvaralaštvu Saše Radojčića, dobitnika „Žičke hrisovulje“ za 2026. godinu. Njegova poezija čitana je iz više uglova – kroz odnos prema stvarnosti i predmetima, iskustvu čitanja, slikama grada, dijalogu, dugim pesmama i figurama ponavljanja, pokazujući da se iza prividne jednostavnosti njegovih stihova otvara složen i razuđen pesnički svet.
Naučni skup posvećen ovogodišnjem laureatu „Žičke hrisovulje“ nije bio samo pregled dosadašnjih tumačenja njegovog dela, već pokušaj da se pokaže koliko različitih čitalačkih puteva otvara poezija Saše Radojčića. Skup je otvorila direktorka Narodne biblioteke „Stefan Prvovenčani“ Danka Spasojević, dok je uvodno izlaganje održao Dragan Hamović, urednik i predsedavajući zasedanja.
Hamović je Radojčićevu poeziju odredio kao slojevitu i verodostojnu u njenoj „složenoj jednostavnosti“. Kao jednu od njenih ključnih pokretačkih sila izdvojio je radoznalost pesničkog subjekta – potrebu da se stvari ne uzimaju zdravo za gotovo, već da se ispituju njihova priroda, svrha i mesto u svetu. Taj uvodni okvir pokazao se dovoljno širokim da u njega stanu veoma različita čitanja.
Jelena Marićević Balać bavila se odnosom Radojčićeve poezije i stvarnosti, dok je Milica Ćuković kroz temu „(S)hvatajuća praznina“ analizirala status i funkciju stvari u njegovom pesničkom svetu. Lenka Nastasić otvorila je pitanje iskustva čitanja, dok je Ana Gvozdenović pažnju usmerila na Radojčićeve romane, čime je razgovor proširen i na njegov prozni rad. Marija Blagojević analizirala je duge pesme, Jovana Milovančević slike grada, Milan Anđelković dijalog u poeziji, a Lazar Bukumirović figure ponavljanja.
Na prvi pogled, reč je o veoma različitim temama. Upravo u tome je, međutim, bila vrednost skupa: pokazalo se da se Radojčićev opus ne zatvara u jednu dominantnu interpretaciju, već da dopušta više paralelnih čitanja. Jedan deo tih čitanja usmeren je ka spoljašnjem svetu – stvarnosti, gradu, predmetima. Drugi se bavi samim jezikom i načinom na koji pesma organizuje iskustvo. Treći otvara pitanje čitaoca i njegovog mesta u procesu stvaranja značenja. U tom preseku pojavljuje se pesnik koji ne gradi poeziju na velikim gestovima, već na pažljivom posmatranju, misaonoj preciznosti i stalnoj potrebi da se iza poznatog pronađe ono što još nije sasvim objašnjeno.
U završnoj diskusiji Dragan Hamović istakao je da se Radojčićev opus pokazao kao izrazito podsticajno polje za otvaranje različitih tema i metodoloških pristupa. Sam laureat zahvalio je učesnicima na čitalačkom i istraživačkom naporu uloženom u tumačenje njegovog stvaralaštva. U tome se, možda, i nalazi posebna vrednost ovog dela Žičkog duhovnog sabora: „Žička hrisovulja“ ne ostaje samo priznanje pesniku, već postaje povod da se njegovo delo ponovo pročita, rastavi na motive i postupke, sagleda iz više perspektiva i vrati čitaocu sa novim značenjima.
