Životne sudbine: Dušan Lazarević

Bio je rodom iz sela Popovići: đak generacije kraljevačke Gimnazije, onda načelnik Štaba drugog ravnogorskog korpusa, a onda su, njega i brata Jovana, „crveni“ dočekali u zasedi i sproveli  do zatvora u Valjevu u kojem je Dušan ubijen

Sa Dušanom je bilo šta je bilo… Skrivao se dugo. Ono kada su Rusi navalili kroz Srbiju, Čiča je pokupio svoje i krenuo ka Bosni, da tamo konsoliduje snage, nadajući se da će saveznici da se iskrcaju negde na Balkanskom poluostrvu. Keser je pokušao saradnju sa boljševicima. Zajedno su oslobodili Kruševac, ali dalje nije išlo. Druga je to ideologija i drugi su to ljudi, otuđeni od Boga, baš kao i ovi naši nesrećnici.  Oni su i svog cara ubili, masakrirali mu celu porodicu,pa što bi onda voleli našeg kralja.

Ginuli su kao marva.

Za Staljina, koji milion više ili manje, nije značio ništa. Milione je i on, kažu, pobio, da bi Rusima promenio pamet.

Kad su nagrnuli sa svojim trupama, duž Morave, sve što je imalo ženskadije, sklanjalo se sa njihovog puta.

-„Ja tebja oslobodil, ja tebja po’ebal…“ –  tako bi govorili, ako bi koje žensko, palo u njihove ruke.

Zveri, koji su tone krvi videli pred svojim očima, još od Staljingrada, pa nadalje.  Ljudi pretvoreni u životinje, kojima život ništa ne znači. Hiljade kilometara, juriša na Berlin, željni da se Švabama krvi napiju, željni osvete za izginule porodice, decu, popaljena sela u Podmoskovlju i ispred Staljingrada.

Tu i tamo ulete u podrume sa vinom i rakijom. Nogom otvaraju vrata… I nemaju vremena da se, kao ljudi posluže, nego rafalom raspale po buradima. Ona rakija počne u mlazevima da šiklja kroz rupe od metaka. Polegaju, nameštajući usta, tačno na mlaz iz bureta i tako loču sve dok rakije ima. Onda, mrtvi pijani, zapevaju „Kazačok“.

Dušan im nije verovao.

Sa Čičom nije otišao preko Drine. Tu je, po zadatku, ostao da bude ona varnica iz koje će planuti ustanak za oslobođenje od jednih i drugih, od Nemaca, kojima se kraj nazirao i od boljševika, koji Srbiju porobljavaju.

Najpre sa desetinom sebi najodanijih, a onda je OZNA počela da ih trebi, jednog po jednog. Najzad, knjiga je spala na dva slova: Dušan i brat mu Jovan.

Sa glavninom Drugog ravnogorskog korpusa vezu nije imao. Tu i tamo se pronosila vest, da su kroz Bosnu doživeli veću golgotu, pogibiju i smrzavanje, no što je to bilo u onom ratu, pri prelazu preko Albanije i dalje na Solunu.

– Tu, preko Morave, ispod Gradine, tu se mora sačekati rasplet ove belosvetske gungule, a onda dalje, sve zavisi od toga, šta će Čiča učiniti sa saveznicima, ako se iskrcaju i hoće li zajedno krenuti, opet na ovu stranu Drine, ka Srbiji. Do tada se treba primiriti i sačuvati glavu na ramenima – tako je Dušan, sada već glasno, razmišljao u zemunici, napravljenoj u stričevom dvorištu, u sred sela, ispod Gradine.

Rupu su, kao grobnicu, iskopali noću, na dubini od gotovo dva metra. Ošalovali je čamovim daskama, napravili stube i vrata na „plafonu“, a onda nabacali, zgorelo stajsko đubre. Spolja je sve izgledalo kao gomila đubreta koja tu, pod snegom i na mrazu čeka proleće i radove na njivama.

Tu. u mraku zemunice, Dušan i Jovan su provodili dane, a onda bi noću, kad se selo umiri, izlazili na svež vazduh, tek da zapale duvan i oslušnu potmulu  riku ruskih kaćuša, negde u daljini.

I mesecima tako.

Onda su usledile potere. OZNA je češljala sela duž Morave, tražeći zaostale grupe korpusa, čija je komanda već odavno bila sa one strane Drine, u Bosni.

Namirisali su da je Dušan tu negde, ulazili su u staje i ambare bliskih rođaka, bajonetima „boli“ stogove sena, peli se na tavane prizemljuša, tražeći bilo kakav trag i dokaz.

Ej bre, druga je to fela ljudi. Drugačije i govore: kordunaši, banijci, a onda i okorele ustaše, kojima je Tito, samo promenio znak na kapi. Sve skupa, oni sa čijim očevima smo ratovali na Ceru i Kolubari. Danas su tu da preturaju po kućama i ambarima, trebeći poslednje izdanke domaćinske Srbije.

Tu u dvorištu, aman ispred one zemunice pokrivene stajskim đubretom, postrojiše svu čeljad: Dušanovog strica, njegove maloletne sinove, ženu, majku u godinama, šlogiranu i gotovo nepokretnu. Da odaju Dušana i Jovana ili da ih pobiju sve.

Jovan htede da iskoči iz zemunice i preda se, ali mu Dušan zavrnu ruku na leđima, i zapuši usta, da slučajno ne vikne i oda ih.

Napolju se ču komanda upućena streljačkom stroju, a onda i rezak zvuk zatvarača na puškama.

Sekunde kao večnost, za one ispred pušaka, a i za ovu dvojicu pod zemljom.

A onda plotun, ujednačen kao na generalskim sahranama.

Dušan je znao za njihove metode zastrašivanja jataka. Pucali su iznad glava. Tako je bilo i u drugim selima, pa su oni ispred puščanih cevi doživljavali nervne slomove.

Dušanov i Jovanov stric je jutro dočekao sa potpuno belom, osedelom kosom, ali ih nije odao, rizikujući živote cele familije.

Više nije bilo vremena za gubljenje.

U Srbiji – više mesta nema.

To jutro su se spakovali, složili nešto malo hleba, slanine i par vunenih čarapa u ruksake. Revolver za Dušanovim pojasom, nemački „šmajser“ na Jovanovim grudima i par „kragujevki“… To je sve, pa kako bude… Nameravali su da krenu uz Ibar, dalje preko Sandžaka, ka Crnoj Gori, da se tamo dočepaju mora, a onda Italije, koja je već kapitulirala, i na čijoj teritoriji se okupljala emigracija. Dalje,kako Bog da…

Sumnja se da su ih odali. Neko je iz sela znao da se tu kriju. Crveni ih dočekaše u zasedi, na prilazu ka skeli na Moravi.

Žice na rukama, vojni džipovi, golobradi vojnici u oružanoj pratnji, dalje prašnjavim putevima do zatvora u Valjevu.

Na izricanju presude smrtne kazne za Dušana i 16 godina strogog zatvora za Jovana, Miloš Minić, Dušanov školski drug, upita njihovu majku:

– Jeste li zadovoljni presudom!?

Takva bitanga se dva puta ne rađa, a i od Boga nema pravde, barem ne na ovom svetu, jer je on poživeo punih 89 godina. Dal’ je i pakao primao takve, to već znaju, oni koji su u paklu bili.

Ostatak života, tu u valjevskom zatvoru, Dušan je proveo glasno pevajući.

Sa jednim stražarom se čak sprijateljio, čekajući sudnji dan.

I pao je dogovor: stražar će verovatno napredovati u službi zbog revnosnog vršenja posla, a Dušan će završiti kao čovek, presečen rafalom sa stražarske osmatračnice, u pokušaju beznadežnog bekstva. Bolje je tako, nego da ga budacima ubiju u betonskoj kuli valjevskog zatvora.

Tako je đak generacije kraljevačke Gimnazije, završio svoj život. Brat Jovan je odležao dvanaest godina robije.

Rade Velizarov Erac