Nenad Jerotijević ne zna tačno da li je on izabrao fotografiju ili je, možda, fotografija izabrala njega, ali je siguran da je izabrao posao koji voli i zbog kojeg nijednog dana svog života ne oseća da radi išta sem onog što ga neizmerno raduje
Kada je pre tačno 20 godina Kraljevčanin Nenad Jerotijević otvorio svoju prvu radnju u tržnom centru „Pera Ždera“, fotografije su se još beležile na filmovima i razvijale na starim mašinama. Nije to bilo baš ni toliko davno, ali – danas kada smo zahvaljujući pametnim telefonima svi pomalo i fotografi, gotovo da nam je neverovatno setiti se da nekada nismo bili u prilici da istog trenutka zabeležimo momenat, pejzaž, bilo šta što nam se čini vrednim beleženja.
Za Nenada Jerotijevića fotografija je i danas ostala svedok vremena, osećanja i misli ljudi na njoj, ali i lični podsetnik na momenat koji je, kao fotograf – „uhvatio“ svojim objektivom. I kad je Nenad bio mlad, seća se, u društvu su se uvek svi puno smejali i često žalili što niko nema fotoaparat da ovekoveče te svoje uspomene. Prvi fotoaparat kupio je on, a onda sa fotoaparatom počeo i da zarađuje.
Nenad je na početku karijere radio u kraljevačkom društvenom preduzeću „Gvožđar“ u prodavnici „Termovod“. I tih desetak godina, kada je prodavao cevi i ostali materijal za parno grejanje, pamti kao lepo iskustvo, ali kad je tranzicija počela da smanjuje platu i zadovoljstvo poslom, Nenad je odlučio da napusti „Gvožđar“ i pre nego što je preduzeće definitivno propalo. Dve i po godine proveo je u Mladenovcu, gde je „stekao srednje fotografsko obrazovanje u klasi fotografa Branka Jovanovića Ostrovičkog“.
– Bilo je to fantatstično iskustvo, koje je prekinulo bombardovanje, zbog kojeg sam se vratio u Kraljevo. Tada sam i sam počeo da fotografišem i, eto, 2002. godine otvorio svoju radnju – priseća se Nenad.
Pamti Nenad i divne godine druženja kada je, po povratku u Kraljevo – otvorio svoju prvu radnju. Lepe su uspomene na dane kada je, sa setom se priseća, sa radnicima i vlasnicima ostalih lokala u TC „Pera Ždera“, koji je tada vrvio od života, imao osećaj da je na ekskurziji, a ne na poslu.
– Tadašnja Vlada ukinula je bila, u to vreme, takse za otvaranje radnje. Posla je bilo, pa se ubrzo ispostavilo da je olduka o otvaranju sopstvene radnje bila prava. Posla je svakog dana bilo sve više. Srbiji su ukinute sankcije, bilo je puno slavlja i posla za fotografe.
Tri godine kasnije preselio se u lokal na početku Dositejeve ulice (preko puta OŠ „Dimitrije Tucović“ – dositejeva 2/7). tamo gde svakog dana prolaze stotine kraljevačkih školaraca i u međusmeni sve vrvi od mladosti i osmeha.
Na pitanje seća li se šta mu je na početku rada bilo najteže, Nenad se duboko zamisli, a onda šeretski kaže:
– Najteže mi je rano ustajanje! Zato sam uvek imao radnicu koja radi pre podne, a ja popodne i vikendom.
Poslu koji radi ni danas ne može da nađe loše strane. Od svega lepog što mu se kroz posao dogodilo izdvaja puno novih, različitih poslova, upoznavanje zanimljivih ljudi, mništvo lepih događaja:
– Sve te ljude nekako upoznaš i svaki put je različito. Svaka porodica je različita, svaki rođendan, svaka svadba. Nema kalupa i to je, zaista, predivno!
Fotografisanje i izrada fotografija u radnji „Foto Osmeh“ i dalje su pretežnja delatnost:
– Radimo i usluge fotokopiranja, štampanje u boji, sve što se traži – imamo.
Na pitanje kako su „pregurali“ period kada zbog epidemije koronavirusa gotovo da nije bilo posla u njihovoj branši, Nenad kaže:
– Bilo nam je kao i drugima. Ćutiš i čekaš da prođe. Država je malo pomagala nekim merama. Sada se posao vratio u punom obimu, a veselja čak, možda, ima i više nego ranije. Sada se slavlja organizuju i ponedeljkom, petkom, ostalim radnim danima. Naš narod voli da se veseli i voli to da zabeleži, da sve to bude sa muzikom, fotografom, kamerom, da se sve i na taj način zapamti.
Zanimao nas je odnos jednog profesionalnog fotografa rema fotohrafiji, a Nenad spremno odgovara da je u poslu – staromodan:
– Ne volim filtere, nikakve preterane obrade. Danas imamo pravu poplavu i fotografa, i fotografija. Svako ima telefon, a moderni telefoni prave zaista odlične fotografije, ali kod takvog načina pravljenja fotografije dovoljno je samo da se stisne dugme, bez razmišljanja. Kod mene je to uvek drugačije: namestim, kadriram. S druge strane, mušterije uopšte ne biraju fotografa prema jvalitetu fotografije, već po tome koga od njih poznaju. Oduvek je tako bilo i tako će i da ostane.
U ovom poslu, Nenad s ponosom kaže, ima puno smeha, radosti, emocija, a zbog toga što je osmeh i njegov životni lajt motiv i smatra da ga, kao čoveka, najlepše definiše, nijednog trenutka nije bilo dileme kako će se radnja zvati.
Nekada je bilo puno problema nabaviti kvalitetan repromaterijal i opremu, a danas kad su, kako Nenad kaže, „Japanci za sve fotografe odradili veliki posao, sve je uživanje“. Svi koji slikaju digitalnu fotografiju mogu da je vide odmah, da je ponove ako ne valja, da slikaju koliko god hoće puta.
– I to ponavljanje – ne košta. Danas svako može da slika, zaista, ali kvalitet fotografije zavisi od umešnosti onog koji fotografiše, ugla koji on ume ili ne ume da vidi, od načina na koji komunicira sa ljudima koje slika, do zanatskog osećaja da na fotoaparatu podesi najbolje parametre. Danas prava crno-bela fotografija ne postoji. Imamo, možda, obezbojenu fotografiju, ali ona ima velike mane. Nema raspon svetlina, nema čistu ni belu, ni crnu boju, već „raspon sive“ – pojašnjava Nenad.
Već nam je pričao o tome koliko se oduševio kada je čuo misao „pronađi posao koji voliš i nećeš morati da radiš ni jednog dana svog života“:
– Ja sam našao takav posao. Od njega može da se živi, ali sve je danas obezvređeno, svaki posao, pa i moj. Ovo je, ipak, o(p)stalo kao zanat, ostalo je da traje. Mislio sam da će sa poplavom digitalnih medija naš posao krenuti nizbrdo, ali – srećom, nisam bio u pravu! Tako je na Balkanu zbog naših veselja, ali na zapadu polako odumire ovaj zanat i fotografskih radnji tamo skoro da i nema. Na našim slavljima svaki put se iznenadim kada vidim da se ljudi čak i guraju da bi što pre kupili sliku.
Na pitanje koliko je danas onih koji donose na izradu fotografije koje su sami napravili, nenad kaže da se sa dolaskom digitalnih medija promenio sastav tih mušterija:
– Sada fotografije, pre svega, rade tetke, mame, bake, a mladi obično nemaju novca za izradu tih fotografija. Najčešće se radi amaterski format 10 puta 15, a cena zavisi od broja fotografija koje izrađujemo. Što više fotografija, cena je niža.
Najviše voli da fotografiše rođendane osamnaestogodišnjaka. Ima, kaže, odličnu komunikaciju sa mladima:
– Oni su uvek pozitivni! Kada fotografišem devojke, zamolim ih da odglume uplašenost, urade to bez problema, isto bude i kad ih zamolim da odglume razočaranost, ali kada kažem: „Dobro, hajde sad izraz lica kao da si ljuta!“, devojka me pogleda i nasmeje se. Jer, oni sa 18 godina nemaju tu emociju ljutnje, to je njihova prednost u divnom periodu njihovog života. Na pragu punoletstva još ih nisu stigle obaveze, a dogodio im se život u svoj svojoj punoći. Volim svoj posao!
Nenad nam otkriva da ima anegdota i sa sahrana zato što, kaže, nije retkost da ljudi požele da ovekoveče i takve događaje, ali da su, naravno, lepše one na svadbama.
„Fotografije su priče koje ne uspevamo da ispričamo rečima“, ističe Nenad Jerotijević, potpuno svestan da možda nije on sam izabrao fotografiju, već da je fotografija izabrala njega. „Važnije je da kliknete sa ljudima, nego da kliknete „okidač (Anel Adams“) – ovo je u Nenadovoj varijanti shvatanja posla i života – više nego očigledno. Puno sreće i u narednih, bar 20 godina, Foto Osmeha.
M. M Dabić
