Oficir kojeg su zbog neposlušnosti vlasti dva puta prevremeno penzionisale, a kojeg su u potaji zvali „kremen-kamen“, uvek je mislio ono što je govorio i nikada nije bio spreman da se, zarad karijere povinuje, ni kada su to vladari zahtevali od njega
„Žuća, a ko drugi, Bog je iz njega progovorio! On je svima, i saveznicima, i neprijateljima pokazao kako se biju i dobijaju bitke“, uzviknuo je, kažu, na pitanje ko mu se čini najzaslužnijim za pobedu nad neprijateljem neki prost redov, poderanih čakšira, ali grudi iskićenih ordenjem kada je stigao u Beograd 1918. godine. Bilo je to posle prevaljenih 750 kilometara nakon proboja Solunskog fronta, a toj pohvali srski vojvoda Živojin Mišić, kojeg su vojnici zvali Žuća zbog žute-riđe kose, više se radovao nego onoj koju je o srpskoj ojsci i slavnom vojskovođi izrekao tadašnji predsednik engleske vlade Lojd Džordž:
„Srbi, koje je predvodio jedan od najtalentovanijih generala Prvog svetskog rata, izveli su proboj Solunskog fronta s neodoljivim junaštvom. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u steni iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga u ovom ratu“.
Živojin Mišić Žuća, nacionalni strateg i srčani komandant sa stoicizmom seljaka i danas je primer vojskovođe koji je znao kada i kako treba udariti po neprijatelju, kažu vojni analitičari. Učestvovao je u svim srpskim ratovima od 1875. do 1918. godine, neposredno komandovao srpskom Prvom armijom u Kolubarskoj bici, a prilikom proboja Solunskog fronta bio je načelnik Vrhovne komande. Bio je nosilac najviših srpskih i stranih vojnih odlikovanja, ali je tokom svoje vojne karijere dva puta prevremeno penzionisan i, kao što to obično biva sa velikim junacima, prebrzo zaboravljen.
List „Politika“ je 16. juna 1925. godine (pet godina posle njegove smrti) pisao:
„Prvi buseni zemlje koji su tupo odjeknuli nad njegovim kovčegom ugušili su i svaki pojam o vojvodinoj zasluzi i veličini. Pod humkom, koje je od tog busenja stvorena, ležali su ukopani ne samo vojvodini posmrtni ostaci, već i narodno priznanje“. A samo pet godina ranije, dan posle smrti vojvode Živojina Mišića, 20. januara 1920. godine, stanovnici Srbije bili su duboko potreseni. Plakali su njegovi saborci, sahrana je bila kakvu Beograd do tada nije zapamtio, pogrebna povorka bila je kilometrima duga, a novine su pisale: „Umro je najveći vojnik naše istorije. O njemu znaju rudničke i suvoborske gore i makedonski klanci, brda i doline. O njemu pričaju sve naše bučne i bistre reke. Na pobedonosnim krilima njegove legende ime mu se pronelo i van granica naše otadžbine“.
Uživajući u lepotama Mišićevog rodnog kraja (selo Struganik u opštini Mionica kod Valjeva) ne prestajete da se pitate da li je bar slično taj divni krajolik izgledao u vreme kada je, 19. jula 1855. godine, u njemu rođen čovek koji je, tokom svih 47 godina u oficirskoj uniformi ostao samosvojan i nesavitljiv pred autoritetima.
Oficir, kojeg su u potaji zvali „kremen-kamen“ uvek je mislio ono što je govorio i nikada nije bio spreman da se zarad karijere povinuje, čak ni kada su to vladari tražili od njega. Kao trinaesto, najmlađe dete Radovana Mišića i Anđelije (devojačko Damjanović, iz Koštunića), verovatno je morao da se bori za svoje mesto u porodici. Dvoje malih Mišića nije bilo živo kada je Živojin došao na svet, ali – trebalo se „izboriti“ za svoje mesto pod suncem pored osmoro braće i dve sestre. Preci Mišića, koji su se nekada prezivali Lučić i Kaljević (prezime Mišić je po imenu dede Živojina Mišića – Miša Kaljevića), u Struganik su se doselili iz sela Tepac na obroncima Durmitora najverovatnije krajem 17. ili početkom 18. veka. Najranije dane detinjstva proveo je kao pastir, a u sećanjima na to doba jednom prilikom je izjavio:
„Ko nije čuvao koze, taj ne može ni zamisliti kakvi su to jadi i nevolje. Bio sam im omiljen, jer sam uvek u torbici nosio jedan veliki krupac soli, ali su mi vrlo često otkazivale poslušnost“.
„GDE GOD SLUŽBA BUDE ZAHTEVALA“
Dobijao je mali Živojin često batine zbog toga što bi zaspao, a njegove ovce i koze pravile štetu na komšijskim gazdinsvima. U školu je krenuo tek sa navršenih deset godina života, kada je napustio rodno selo. Zbog udaljenosti škole koju je pohađao u Ribnici, živeo je u internatu, ali nepunu godinu kasnije ostao je bez oca. Na intervenciju brata Lazara, koji je bio narednik u Kragujevačkom garnizonu, Živojin je 1867. godine premešten u Kragujevac, gde mu je pošlo za rukom da dve školske godine završi za jednu, što mu je omogućilo da godinu dana kasnije upiše gimnaziju.
Tokom školovanja u Kragujevcu i Beogradu Živojin je imao brojne neprilike sa varoškom decom koja su se podsmevala njegovom seoskom poreklu. Nije bio baš uspešan đak, ali je pred kraj gimnazijskih dana vidno popravio svoje ocene, pa je 1874. godine, kao visoko kotiran primljen u 11. klasu Artiljerijske škole (Vojne akademije).
Svako leto provodio je u Struganiku pomažući braći u seoskim poslovima. Prvi put je mobilisan 1876. godine kao nesvršeni pitomac. U dva oslobodilačka rata protiv Turske, 1876. i 1877-1878. godine, Živojin je komandovao Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade druge klase. Ratom prekinuto školovanje Žuća je nastavio u austrougarskoj školi gađanja i tokom dve godine dugih priprema za generalštabnu struku u srpskoj vojsci. Po završetku školovanja svaki pitomac trebalo je da se, po naredbi tadašnjeg Vojnog ministarstva izjasni u kom garnizonu bi voleo da služi. Samo dvojica, od kojih je jedan bio Živojin Mišić, odgovorili su sa:
„Gde god služba bude zahtevala“.
Tako je Mišić raspoređen u Prokuplje, gde je preuzeo dužnost komandira voda u Drugoj četi sedmog bataljona aktivne vojske, a pola godine kasnije sa svojim vodom je prebačen u Beograd. Na čelu svoje jedinice Mišić je, sa opancima na nogama, od Prokuplja pešice prevalio put do prestonice. Bilo je to samo koji mesec posle proglašenja Srbije za kraljevinu pod Milanom Obrenovićem. U Beogradu se i dogodilo da 22. februara 1882 godine Mišić bude kažnjen trodnevnim zatvorom. Pokušavajući da uvede red među svoje vojnike svakog je sabljom u koricama udario po stražnjici, što je neko od građana prijavio komandi. To Mišiću nije bila prva kazna zatvora.
Prvu, zakođe trodnevnu, dobio je decembra 1878. godine u vreme dok je prolazio naknadni dvogodišnji kurs Vojne akademije. Sa svojim školskim drugom sedeo je u kafani, pored stola za kojim je sedeo pešadijski major Radić, koji je upravo bio prešao iz austrougarske u srpsku vojsku. Major se, kažu, vrlo loše izražavao o srpskoj vojsci, pa Mišić nije izdržao, a da mu ne kaže:
„Gospodine majore, ne mogu dozvoliti da se tako ružno izražavate o našoj vojsci. Ako je u austrougarskoj vojsci tako dobro, kao što velite, niko Vas otuda na silu nije doveo!“ Major se nadležnima požalio na Mišićevo, kako je rekao, drsko ponašanje i – kazna nije izostala. U Beogradu je Mišić dobio čin poručnika. Sledeći premeštaj bio je u Užice, a onda 1885. godine i u Valjevo gde je, proizveden u čin kapetana komandovao novoformiranim bataljonom sastavljenim od rezervista Podrinjskog okruga.
KAKO JE LUJZA POSTALA MAGDALENA
Živojina Mišića, strogog, ali pravičnog oficira, vojnici su voleli i bili su uvek spremni da bez pogovora izvrše svako njegovo naređenje. Posle jesenjih manevara u Šumadiji 1881. godine, knjaz Milan priredio je oficirski bal u „Starom zdanju“ u Bukovičkoj Banji, pored Aranđelovca, na kojem je Živojin Mišić upoznao svoju buduću suprugu Lujzu Krikner, Nemicu protestantske vere koja je, sa navršenih 16 godina došla na svoj prvi bal. Ona je bila kćerka bogatog građevinskog preduzimača Fridriha Kriknera. Čitavo veče proveli su plešući zajedno, a sledeće godine verili su se bez znanja njenih roditelja. Više puta Živojin je tražio Lujzinu ruku, ali za budućeg tasta on je bio samo „seljački sin, oficir sa malom platom i – druge vere“.
Zbog toga je Lujza pobegla za Živojina i ostala je bez miraza. U braku dugom 37 godina dobili su tri sina i tri kćerke: Radovana, Aleksandra i Vojislava, Eleonoru, Olgu i Anđeliju. Najstariji sin Radovan, rezervni konjički kapetan druge klase i srednji sin Aleksandar, aktivni konjički poručnik, bili su u borbenim jedinicama od 1912. do 1918. godine. Najmlađi Vojislav tada je imao samo 14 godina. Aleksandra su u Drugom svetskom ratu streljali Nemci, pa je Lujza 1943. godine promenila veru, iz protestantske prešla u pravoslavnu i uzela ime Magdalena.
U toku službovanja, Mišić je sa porodicom promenio osam garnizona. Zahvaljujući svojoj naročito jakoj stručnoj i opštoj spremi brzo je napredovao u svojoj vojnoj karijeri. Važio je za jednog od najobrazovanijih i najsposobnijih srpskih generalštabnih oficira svog vremena. Bio je vrlo plodan pisac i prevodilac, govorio nemački, francuski i ruski jezik, a na Solunskom frontu, i pored svih obaveza, intenzivno je učio engleski i italijanski. U vojnim časopisima godinama je objavljivao članke, rasprave i prevode iz stranih vojnih časopisa. Od 1896. do 1904. godine bio je i profesor strategije, nauke o veštini vođenja vojske i veštine ratovanja na višoj školi Vojne akademije.
„OBRENOVIĆEVAC MORA DA ODE“
Za vreme vladavine kralja Aleksandra Obrenovića vojvodu su stizale nevolje uglavnom zbog toga što je pri izvršenju određenih zadataka sa svojom jedinicom odstupao od propisanih pravila. Na manevrima kod Topole 1895. godine strogo je ukoren zato što je kao komandant puka došao u prvi borbeni red, umesto da napadom svog puka upravlja iz pozadine. Pred kraj vladavine kralja Aleksandra Obrenovića vojvoda je bio lažno optužen i u opasnosti da bude odstranjen iz vojske. Inicijator svega toga, danas se pouzdano zna, bio je tadašnji komandant aktivne vojske general Mihajlo Srećković, koji je protiv Mišića podneo tužbu sudu.
„Tužba je bila skroz neistinita i sa obiljem najodvratnijih podmetanja“, ostalo je zabeleženo u vojvodinim memoarima. U pitanju je bila optužba da je Mišić (kojeg je Srećković zvao „kraljev ljubimac“) klevetao Srećkovića, kako je depešu (koju mu je dostavio Mišić) o proglašenju prestolonaslednika Aleksandra za kralja, zgužvao, bacio na pod i pljunuo na nju. Znajući da je Srećković izmislio klevetanje, kralj je savetovao Mišića da ode na vojni sud i dokaže svoju nevinost. Kada se to i dogodilo, general Srećković je penzionisan. Kralj Aleksandar Obrenović je, zaista, cenio Mišića, pa je 19. maja 1901. godine on proizveden u čin generalštabnog pukovnika.
Naredne godine postao je komadant Drinske divizijske oblasti. Kao počasni ađutant, Mišić se često sretao sa kraljem Aleksandrom kako bi mu referisao o prilikama u svojoj divizijskoj oblasti. Vladar je cenio reč Mišića, posebno poštujući to što je umeo da čuva tajnu i da bude iskren, čak i onda kada ta istina kralju ne bi bila prijatna.
Posle majskog prevrata 1903. godine i ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Mašin, Mišić se našao u nevolji. Zaverenici su izabrali Petra Karađorđevića za novog vladara. Po kratkom postupku odstranjen je iz vojske 24. marta 1904. godine. Penzionisan je na osnovu zahteva oficira-zaverenika. Neformalno obrazloženje glasilo je da „kao „obrenovićevac“ mora da ode iz vojske“.
Iako je tadašnji vojni ministar Radomir Putnik lično obećao da Mišića niko drugi neće ugroziti na mestu pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba, već tada je bio potpisan ukaz o Mišićevom penzionisanju. Prema izveštaju vojnog atašea Austrougarske u Beogradu od 14. aprila 1904. godine, Mišić je penzionisan „zbog odbojnog stava prema zaverenicima“.
Prerano i sasvim neočekivano odstranjen iz vojske, Mišić je ostao bez penzije, doživeo da ga svi izbegavaju.
Vojni ataše u izveštajima Beču ponovio je kasnije da Mišić jeste bio protivnik zaverenika, ali da je „vrlo korektan, častan oficir, tih i skroman, energičan i jedan od najsposobnijih srpskih generalštabnih oficira uopšte“. Tada je aktivnim oficirima bilo zabranjeno da razgovaraju sa oficirima koji su odstranjeni iz vojske, pa je Mišić zabeležio kako mu je bilo „čudnovato, a često i smešno kako pojedini zaverenici, među kojima i raniji đaci prilikom slučajnih susreta zaturaju kapu unazad, podižu glavu uvis i zvižduću“ kao da ga nikada nisu poznavali. Uvek je ostao pri stavu da će zaverenici, samo ako nastave kako su počeli, ubrzo doći glave srpskoj vojsci. Kažu da je bio ogorčen zbog nezakonitih postupaka zaverenika koji su bili vlast iznad vlasti i samog kralja Petra držali u svojim šakama.
Cela porodica Mišić živela je u teškoj materijalnoj bedi, ali ponosni Mišić stoički je podnosio sve što ga je zadesilo. Prodao je konje, sređivao svoje spise sa predavanja tokom svoje profesorske karijere na Vojnoj akademiji. Njegova knjiga „Strategija“, izdata 1907. godine, i u stranim vojnim krugovima bila je vrlo zapažena, a za srpske oficire bila je nazobilazan udžbenik. Štampana je u tiražu od 1.500 primeraka, 1.250 primeraka rasprodato je već prvih meseci, a ostatak je Mišić ustupio oficirskoj zadruzi uz procenat. Sve svoje vreme posvetio je osiguravanju dodatnih prihoda za izdržavanje svoje porodice. Sa nekima od takođe penzionisanih oficira otvorio je štampariju, ali je ona loše poslovala, što je Mišića dovelo do novih dugova.
Tokom 1907. godine pozivali su ga i tadašnji predsednik vlade Nikola Pašić (sa željom da se posavetuje o načinu na koji bi bilo moguće otkloniti zategnute odnose u oficirskom koru), ali i vojni ministar Radomir Putnik, koji mu je nudio da se reaktivira. Mišić je ponudu prihvatio uz uslov da mu se vrati rang pre penzionisanja. Kada mu je Putnik odgovorio da je to zakonski nemoguće, Mišić je rekao da ne pristaje da mu naređuju oni koji su ranije po rangu bili niži od njega. Vratio se u svoju sirotinjsku stvarnost, ali je bio ispunjen zbog sačuvanog dostojanstva.
DRUGO PENZIONISANJE
Kada je u jesen 1908. godine Austrougarska objavila aneksiju Bosne i Hercegovine činilo se da je novi rat neizbežan. Novi ministar vojni Mihailo Živković pozvao je Mišića da se reaktivira i odmah se saglasio da mu se vrati raniji rang. Za tu priliku iskorišćena je rupa u zakonu: Mišić je napre preveden u rezervni sastav, iz rezerve vraćen u aktivnu službu, a onda je po drugi put određen za pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba.
Kada je dobio naređenje da se javi kralju Petru na sastanak je otišao u civilnoj odeći, zato što više nije imao nijednu vojnu – sve je rasprodao. U Generalštabu Mišić se ponovo sastao sa generalom Radomirom Putnikom , koji je sa njim komunicirao kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo:
„Eto, gospodine Mišiću, mi opet zajedno. Uzmite ovaj elaborat, proučite ga i posle tri dana dođite da ga zajedno razgledamo“.
Bio je to elaborat za izradu plana mobilizacije vosjke za rat protiv Turske. Kralj Petar pitao je Mišića za mišljenje po pitanju treba li narediti mobilizaciju srpske vojske, uz napomenu da mu to savetuje čak i ministar vojni.
„Vaše veličanstvo, ja držim da mi nismo spremni za rat u ovom trenutku, jer nam što-šta nedostaje, a mobilizaciju vojske mogli bismo narediti tek onda kada izvršimo mobilizaciju celokupnog srpstva“, odgovorio je Mišić.
Tokom Prvog balkanskog rata ministar finansija dr Lazar Paču pozvao je Radomira Putnika i Živojina Mišića da čuje njihovo mišljenje o tome koliko će novca trebati za ratne operacije do idućeg proleća. Kad je general Putnik rekao da će biti potrebno oko 30 miliona dinara, Mišić je autoritativno reagovao rečima:
„Tu sumu, gospodine ministre, pomnožite sa četiri, pa i to jedva da nam stigne do februara!“
Njegovo obrazloženje bilo je da za potrebe srpske vojske treba nabaviti oko dva miliona pari opanaka. Putnik je smatrao da je dovoljna tek četvrtina tog broja, ali je vreme pokazalo da je Mišić, ipak, bio u pravu
Drugi balkanski rat od 30. juna do 30. jula 1913. godine počeo je agresijom Bugarske na Srbiju, bez formalne objave rata. Bugari su iznenada napali Drinsku diviziju preko reke Bregalnice. Kada je vojvoda Putnik pokazao kolebljivost i neodlučnost, generalu Mišiću je uručio cedulju sa napomenom da pripremi naređenje za povlačenje srpske vojske sa Bregalnice dalje na zapad. Smatrajući da bi duboko povlačenje loše uticalo na borbeni moral srpske vojske, a ohrabrilo Bugare, Mišić se suprotstavio takvoj odluci i predložio kontraofanzivu. Vojvoda Putnik odlučuje da usvoji mišljenje generala Mišića. U devetodnevnoj Bregalničkoj bici srpska vojska je porazila Bugarsku, a posledice te bitke za bugarsku vojsku bile su katastrofalne.
Anri Barbije, ratni dopisnik pariskog „Žurnala“ napisao je u svom izveštaju:
„Vrhovna komanda – to su Putnik i Mišić. Putnik, kao obazriv čovek nije ništa ostavljao nepredviđenim, ali je njegov pomoćnik Mišić zapazio i ono što on nije video. Sreća je što je Srbija u svojim najtežim danima vezala svoju sudbinu za ova dva čoveka i što je njima poverila vođenje rata“.
Tokom vladavine kralja Petra Karađorđevića Mišić je još jednom penzionisan 1913. godine. Kao povod iskorišćen je upad albanske neregularne vojske na srpsku territoriju i njihov napad na malobrojne srpske snage. Za upad neprijatelja i pogibiju oko 1.000 i ranjavanje oko 2.000 srpskih vojnika okrivljen je Mišić.
Drugo po redu Mišićevo penzionisanje imalo je velikog odjeka u javnosti, zbog njegovog velikog ugleda u oficirskom koru i ratnih zasluga koje mu niko nije mogao osporiti. Iste snage koje su ga penzionisale prvi put, učinile su to opet, jer je predlog za njegovo penzionisanje dao vojni ministar Miloš Božanović, jedan od zaverenika iz 1903. godine. Kao nepoželjan, ponovo je odstranjen iz vojske, jer se smatralo da im sada, kada je trebalo uživati plodove pobede – on više nije bio potreban.
Za svoje penzionisanje saznao je iz „Službenih novina“! Prema nekim izvorima, direktan udeo u Mišićevom drugom penzionisanju imao je Dragutin Dimitrijević Apis, koji je u Mišiću video okorelog protivnika zaverenika. Mišić je penzionisan bez saslušanja i odbrane, pa su poslanici opozicije izjavili da se radi o „mučkom ataku na jednog spremnog i valjanog oficira“, a čak i list „Pijemont“, organ zavereničke „Crne ruke“ pisao je da je „radikalska vlada, mučki, bez ikakvog povoda i objašnjenja skinula đeneralske pletenice čestitome i spremnome đeneralu Živojinu Mišiću“. Razočaran, on je zaključio da mu je vojnička karijera definitivno završena: mala penzija nije dozvoljavala skup život u Beogradu i zato odlučuje da se preseli u Prokuplje, u kojem je kupio kuću.
„JUNACI, NAPRED U OTADŽBINU“
Posle sarajevskog atentata, koji je Austrougarska 1914. godine iskoristila kao povod za objavu rata Srbiji, Mišić je ponovo reaktiviran i opet postavljen na mesto sa kog je penzionisan. Opet im je bio potreban, jer se vojvoda Putnik, ozbiljno narušenog zdravlja, nalazio na lečenju u jednoj austrijskoj banji i nije se znalo hoće li mu austrougarske vlasti dopustiti da se vrati u zemlju. U Beču su smatrali da je čak i dobro da ostareli Putnik komanduje srpskom vojskom, a ne neki mlađi i spremniji general, pa su mu povratak rado omogućili. Komandant austrougarske balkanske vojske feldmaršal Oskar Poćorek odlučio je da glavnim snagama izvrši napad na Srbiju preko Drine. Uočivši nameru neprijatelja, Vrhovna komanda srpske vojske donela je istorijsku odluku da Druga armija generala Stepe Stepanovića izvrši marš-manevar na Tekerišu. Od 16. do 20. avgusta 1914. godine austrougarska Peta armija odsudno je potučena na planini Cer. Gubici neprijatelja bili su veliki: poginulo je oko 600 oficira i oko 23.000 vojnika, zarobljeno oko 5.000 vojnika, zaplenjeno je 56 topova. Pobeda na Ceru bila je prva velika saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu, početak kraja Hazburške monarhije.
Očevici su govorili da general Mišić tih dana uopšte nije legao u postelju.
U Kolubarskoj bici, koja je počela 16. novembra 1914. godine, komandant Prve armije Petar Bojović je ranjen, pa je na njegovo mesto došao Mišić. Preuzevši Prvu armiju u trenutku njenog povlačenja, Mišić je smatrao da je greška i dalje povlačiti ljude sa položaja. Protivno naredbi Vrhovne komande odučio je da Prvu armiju izvuče iz neposrednog dodira sa neprijateljem. Dok su evropske telegrafske agencije očekivale vesti o slomu srpske vojske, počela je njena velika protivofanziva. Srpska vojska koja je, u međuvremenu popunjena municijom ljudstvom, 15. decembra je oslobodila Beograd. Posle Kolubarske bitke i proterivanja neprijatelja iz Srbije, slavom ovenčani Mišić, koji je tada unapređen u čin vojvode, verovao je da položaj u vojsci više niko i nikada, intrigama, neće moći da mu ugrozi.
Vojvoda Mišić je 1915. godine, nakon novog združenog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske, predložio da srpska vojska, umesto u povlačenje preko Crne Gore i Albanije krene u kontranapad, ali je njegov predlog – odbijen. Sredinom 1916. godine srpska vojska je stigla na Solunski front, a kada je posle oporavka i reorganizacije odnela pobede u bitkama kod Gorničeva i na Kajmakčalanu, za svet je to bila senzacija, jer su mediji godinu dana ranije objavili da je srpska vojska bačena na kolena i uništena.
Konačni proboj Solunskog fronta počeo je polovinom septembra 1918. godine. Vojvoda Živojin Mišić komanduje sa pozicije načelnika štaba Vrhovne komande na koju ga je imenovao regent Aleksandar Karađorđević:
„Treba drsko prodirati bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage. S nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu!“
Ova naredba, na koju se čekalo pune tri godine u tuđini, izazvala je oduševljenje kod svih vojnika i oficira. Proboj Solunskog fronta je doveo do konačnog razbijanja vojnih snaga centralnih sila na Balkanu. Nosilac napada bila je srpska vojska pod komandom Živojina Mišića, koji je danonoćno obilazio jedinice na položajima. Znao je dušu srpskog vojnika, zamorenog dugim godinama ratovanja. Beograd je oslobođen 1. novembra, a sve ostalo je istorija. U nju je, sa vojnim podvizima i zaslugama za narod 20. januara 1920. godine, u 61. godini života otišao i vojvoda Živojin Mišić.
U kući u Struganiku u kojoj je Mišić rođen, 19. septembra 1941. godine održan je prvi sastanak Draže Mihailovića i Josipa Broza Tita.
Postoje o tome brojna svedočenja, ali i nagađanja. I ta kuća u kraju neopisive lepote, i svedočenja i sva nagađanja, samo doprinose verovanju da je Mišić oduvek znao kako je najveći posao čoveka u tome da uvek bude svestan šta mora da uradi da bi bio čovek. On je čitav svoj život na to sa radošću potrošio, jer je lično iskusio, a ondfa i poručivao. „Život je večita borba. Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!”.
M. M. D.
foto: Vojvoda Živojin Mišić, rad Uroša Predića, Public domain, via Wikimedia Commons
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Lokal pres Lab 2.0” koji je razvijen i podržan od strane programa „Medijski inkubator za Zapadni Balkan“ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije
