„Kada zauvek napusti svoje ognjište, čovek se više ne može vezati ni za jedno mesto: ovde nije svom na svome, a tamo odakle je otišao je stranac“, kažu članovi porodice koja, ma gde živela, zna koliko je važno da budemo – dobri ljudi
Mostove građene tokom stogodišnjeg mira u prah pretvori samo jedan dan rata. Svaki pokušaj da se osujeti mir, dolazi sa bezbedne udaljenosti od poprišta sukoba, drugim rečima, ideja da se iskopa dubok i hladan rov, projektovana je iz udobnosti tople sobe.
Lišeni svake iluzije da mogu odgovoriti zahtevima dnevno – političkih potreba, ovi pisani redovi tako i nastaju, sa jedinim ciljem da proniknu u dubinu ljudske duše, i pored svega, ophrvene snagom oprosta i mesijanskom željom koja stremi pomirenju.
Okrenut leđima zavičaju, premda mislima i dalje uronjen u njegov golobrdi krš, bežeći pred stihijom operacije „Oluja“, Ilija Šekuljica je u beskonačno dugoj koloni svojih sunarodnika i članova porodice, do prvog zaklona stigao nakon 18 zbegovskih dana, duhom i telom skrhan u neizvesnosti izbegličkog konvoja.
Prešavši na desnu obalu reke Drine, sa radošću i olakšanjem prihvata pruženu ruku spasenja. Zahvalnost koju ovaj čovek oseća za utočište koje mu je pruženo u bezbednoj lagodnosti kraljevačkog kraja, oličena je, čas u pitomim crtama njegovog staračkog lica, čas u glasu koji intonira nekim neobičnim blagodetnim tonom.
Ma koliko na prvi pogled životna drama Šekuljica deluje lako utopiva u mnoštvu drugih, sličnih sudbina; ona ipak, nosi neponovljiv pečat svojstven svim nesrećnim porodicama i kao takva, bez svake sumnje, vredna je da se zabeleži.
– Čoveka kada jednom oteraju sa ognjišta, ništa ga više ne vezuje za neko posebno mesto. Praćen prokletstvom koje mu se poput omče okači oko vrata, svugde je stranac; ovde nisam na svome, tamo nisam među svojima – govori sa setom osamdesetosmogodišnji Ilija koji je tokom svog dugogodišnjeg radnog staža bio dopisnik Politike Ekspres i Večernjih Novosti, najpre iz Knina, a potom i iz Gospića. I uprkos činjenici da ga je životni poziv neraskidivo vezivao sa društvom i složenim odnosima u njemu, nerazumevanje za sve što se dogodilo i dalje je veliko.
Naš sagovornik priseća se i najtragičnijeg događaja u izbegličkoj koloni tog krvavog avgusta, sada već davne 1995. godine:
– Već smo bili duboko ušli na teritoriju Bosne i Hercegovine, smatralo se da smo najopasniju deonicu već prošli, ti putevi su nam bili sugerisani kao bezbedni od strane hrvatskih vlasti posredstvom radija, a prenosilo se i usmeno, među narodom. Mnoštvo staraca, žena i dece, na zaprežnim vozilima i traktorima, sa nešto najosnovnijih životnih potrepština, nisu predstavljali nikakvu opasnost po bilo koga. U jednom trenutku, iznad nas je preleteo avion. Odahnuli smo kada smo mu ugledali leđa, međutim, okrenuvši se, u povratku je na kolonu ispalio raketu ( možda i dve) – ne seća se više Ilija.
Deset ljudi iz kolone je izgubilo živote u ovom zverskom zločinu, a u Ilijinom sećanju će trajno ostati urezana slika jednog od izbeglih, bolom skrhanog i neutešnog oca koji je u tom napadu izgubio zauvek dva maloletna sina. Veo smrti koji se nadvio nad ovom nesrećnom kolonom izbeglica nije ih napuštao do poslednjeg dana. Stare i iznemogle, koji su gubili bitku pod težinom životnog jarma, bez mogućnosti da drugačije postupe, sahranjivali su pokraj puta. Potom su, kako nam dalje prenosi Ilija, uspeli jednog sunarodnika da spreče u njegovoj očajničkoj nameri da sebi oduzme život. Zaustavili su ga u pokušaju da aktivira ručnu bombu. Bio je, rekao im je, nemoćan da izdrži nepodnošljivu agoniju koja je zadesila sve učesnike u njihovoj koloni.
– Neki ljudi naprosto ne mogu da izdrže takve pritiske i ja to mogu da razumem – kaže Ilija i dodaje kako sve vreme u toj nemiloj borbi za život, on i njegova supruga Ružica, uporedo strahuju i za sina Zdravka, koji je ostao nepokolebljiv u svojoj odluci da ne napusti Hrvatsku.
Zdravko je, naime, od 1984. godine živeo u Rijeci, radeći u Brodogradilištu 3. maj. U iznajmljenom stanu ostaje tokom svih godina rata, ali i u posleratnim godinama. U Kraljevo, kod već starih roditelja, dolazi 2008. godine.
– Rijeka je ipak bila, a i ostala, nešto drugačija, tolerantnija sredina, u kojoj je život za nas Srbe bio moguć u toku rata. Nije da sam živeo lagodnim i bezbrižnim životom, ali ipak, nisam bio primoran da se iselim poput mojih roditelja koji su, bez izbora, napustili naše rodno selo Ervenik u opštini Knin – priseća se Zdravko Šekuljica.
On dodaje da je sve to vreme uspeo da sa svojim riječkim sugrađanima pronalazi zajednički jezik.
– Iz grada u kome sam 24 godine živeo i radio. nisam otišao zbog narušenih društvenih odnosa, već me ja na to primorao težak materijalni položaj nastao kada je moje preduzeće, u kome sam ostvario najviše radnog staža, izgubilo trku sa tržištem, pa sa malom i neredovnom platom više nisam mogao da opstanem u toj sredini.
Stav o složenosti odnosa među narodima bivše Jugoslavije, Zdravko Šekuljica, bez svake sumnje, formira na osnovu svog bogatog ličnog iskustva. Sve o čemu govori je i sam proživeo. Slika koja se pred nama postepeno stvara zbog njegovih živopisnih svedočenja, dosta se razlikuje od one koja nam je nemilice servirana devedesetih godina dok su ratni sukobi bili aktuelni.
– Siguran sam da uzrok netrpeljivosti među narodima nije u njima samima i da svi sukobi uzrokovani nacionalnom, verskom ili rasnom mržnjom, svojim korenima sežu do instanci koje su običnom čoveku nevidljive i nerazumljive – opominje Zdravko.
Kako drugačije, pita se on, objasniti činjenicu da ima mnoštvo prijatelja sa obe strane Drine, od Jadrana do Šumadije, od Rijeke do Kraljeva?
– Ta prijateljstva smo sticali i održali kao ljudi, pre svega, časni i pošteni; za to, kako se zoveš i koje si vere, niko te nije ni pitao, a potom, onako preko noći, baš zbog toga su prolivene reke krvi. To ne može da osmisli običan čovek, moj komšija, ja, ili bilo ko drugi iz sredine u kojoj sam živeo i među ljudima koje sam upoznao.
Jasno je da su se ovi hrabri i velikodušni ljudi, ma gde živeli, koristili jezikom tolerancije i razumevanja više nego bilo koji drugi i da je njihov duh, oličen pomirljivošću i kosmopolitizmom, rasvetljavao mračne senke nadvijene nad balkanskim narodima, koje su mnogim generacijama uskratile život dostojan čoveka.
Aleksandar Raković
