Epilog jedne šetnje
Opet je neki nervozni čovek napao lekara. Lekar je sa vidljivom modricom na čelu, stao pred kamere i objasnio kako je on uglavnom ljubazan i do sada nije imao problema sa pacijentima. Da se našalim, lekar je specijalista ginekolog. Država je, u skladu sa predizbornom doktrinom, reagovala u trenu. Od jutros su u pojednim zdravstvenim centrima dežurni pripadnici policije. Čini mi se da to uopšte nije lose. Možda se tako smanji i korupcija u zdravstvu.
Zašto ovo pišem? Zato što sam sinoć, neposredno nakon odgledanog priloga o napadu na lekara, izašao u šetnju. Tačnije, pas me je izveo u šetnju. Kod škole Dimitrije Tucović, na autobuskom stajalištu, na odstojanju od 10 metara ispred svojih automobila dvojica se raspravljaju.Tačnije – viču jedan na drugog.
– Znaš li ti gde ja radim?
– Baš me briga gde ti radiš! – uzvraća drugi učesnik svađe kojoj ne znam povod.
– Radim u Medicinskom centru! Kad-tad doći ćeš kod mene!
– Nisi ti jedini doktor u medicinskom centru – ne ostaje dužan drugi.
Dalje nisam čuo. Osetio sam se bedno, poraženo. Bilo me je sramota što sam uopšte, nehotice, prisustvovao ovoj sceni. Što sam bilo šta čuo! Što nisam gluv i slep katkad. Ne mogu da se oslobodim grča koji još uvek imam u stomaku. Možda je vreme da odem kod lekara, ali prethodno da razmislim da se nekom od tih svetih ljudi u belom mantilu nisam zamerio…
Izvinjavam se svim časnim i poštenim lekarima i medicinskim radnicima! Ova crtica namenjena je onim drugim.
A.K.
