Milanka Draganjac, majka vojnika stradalog u ratu 1999: Svakog dana je sve gore (VIDEO)

Ivice Draganjca Bucka duže nema nego što je živeo pod kapom nebeskom. Od njegove pogibije, na samom početku rata 1999. prošle su skoro 23 godine. Kada je stradao – imao je samo 20 godina, a u vojsci je bio tek dva meseca

U februaru 1999. Ivica Draganjac otišao je na redovno odsluženje vojnog roka. Za njega ni vojnička obuka nije bila gotova, a obreo se u ratu – na Kosovu i Metohiji. Razboleo se, dobio tešku upalu pluća. Poslali su ga kući, a onda je krenuo opet nazad – na ratište.

Na današnjem obeležavanju Dana sećanja u Kraljevu na pale branioce otadžbine, majka Ivice Draganjca – Milanka – uz sveću je grčevito držala uramljenu fotografiju svog sina… I još jednu, na kojoj se vide ostaci izgorelog kamiona. To je fotografija koju su kao porodica uspeli da dobiju deset godina po završetku rata.

Šta ću, treba živeti sa ovim. Ivica je poginuo u selu Orlate (u okolini Glogovca). Kada se posle oporavka kod kuće zbog zapaljenja pluća vratio na Kosovo, govorili su mu: „Išao si da se šetaš po Kraljevu!“, a onda nam je posle 20 dana javljeno da je poginu. Doneli su prazan sanduk. Tamo gde je upisano njegovo ime za mene njegov grob.

Pogledajte VIDEO pruiču majke Milanke:

Porodica je, navodi ona, tek posle 10 godina i mnogo traženja od Vojske dobila dokumentaciju o njegovoj smrti i pomenutu fotografiju.

Evo slika, šta je moglo u ovako spaljenom vozilu da ostane od njegovog tela? U februaru 1999. je napunio 20 godina, a 8. aprila ga više nije bilo. On je otišao u vojsku, nije bio dobrovoljac, rezervista – kaže pretužna majka sa biserima suza koje uspeva da zadrži u uglovima očiju.

Ima, kaže, još jednog sina, koji je tada imao 13 godina:

Svašta je i on kao dete preživeo. Imam tri unuke i jednog unuka od njega. Sve je to u redu, ali sećanja na dete koje smo izgubili – razdiru.  U našoj kući svaka soba ima Ivičinu sliku, a cela njegova nekadašnja soba je u njegovim fotografijama. U nju je, za sve ove godine, muž ušao svega par puta. Jednostavno, ne može. Svakog dana nam je sve gore. Kažu, lakše je kad prođu godine, ali ne može da bude lakše za majku i za oca. Može da prođe i 100 godina, dok ne odem kod Ivice, za mene su svako veče i svako jutro isti: ležem i budim se sa njegovom slikom i sa slikom ovoga što je od njega ostalo. Njegov zagrljaj ne može ništa da zameni – tiho, kao da to govori samo za sebe, kaže Milanka.

Za majku kojoj beskrajno fali toplota tela deteta koje je rodila i za koju je, kako kaže, bez te toplote – sve otišlo, svet se zaustavio pre 23 godine. Planeta se okreće, neki ljudi su srećni, proleća dolaze i odlaze, ali jedna mladost zauvek je prekinuta onda kada je tek trebalo da počne. Koliko takvih majki, očeva, dece poginulih ostavljaju svi besmisleni ratovi i ima li načina da svet postane pametniji bar zbog svih tih tužnih sećanja kad shvatimo da se „u ratu oni koji se ne poznaju – ubijaju zbog onih koji se poznaju, ali se ne ubijaju, već se, kad sve prođe – smeju za pregovaračkim stolom“?

    M. M. D.